Просветни гласник

НАУКА П НАСТАВА

351

сЈиоћиз РћШррит аЦие А1ехап<1гш11 е! Ш1ае Араппат потјпа јтрозиегип1). Еад је настајала нејасност, ту је језик нрелазпо од зависнога говора на независан, од хниотаксе на паратаксу п од паратаксе узимао номинатив са оном истом Функцијои, коју је он п у паратакси вршио. Стога ја у примеру као „он му даде име Петар" реч Петар, која није нпшта друго него предикат, никако не признајем да је то „гола реч", већ да је предикативни номинатив као остатак првобитне паратактичне рсченице, у којој су субјекат и копула изостављени зато, тто се субјекат те непотпуне реченице наслања на претходну реченицу тако, да се њен субјекат всћ налази у претходној реченицп и тако нам је увек у свести, те се стога и изоставља, а с њнм и копула, а задржава се само номинатив, који се апонује уз прву реченпцу и тако увлачи у њу са оном сиатактичком Функцијом, коју је већ имао. Ту бисмо, дакле, имали две рсченице, од којих друга има само привидно номинатив нредиката, а то стога, п1то су нам њеи субјекат и копула у свести зато, што се п подмет и копула налазе у претходној речеппци. Тако непотпуна друга реченица (Петар) у примеру: „он му даде име Петар " потпуно синтактички исказана имала би овакав облик: „он му даде име: име је Петар". Како се прва реченица без исказаног имена, које је у другој реченици, осећала непотпуна, то је дошла друга реченица са именом као објашњење првс реченице, Друга је реченица управо логички зависна од нрве реченице. Субјекат друге реченице, налазећн се у претходној реченици, изостављан је с тога, што јс био у свести, јер се друга реченпца као објашњење лрвој реченици ослањала на ирву реченицу тако, да је с њом чинила једну мисаону целину. Кад се после изостављеног субјекта и копуле у другој реченици изгубио осећај да је заостали номинатив предикат првобитне потпуне и то паратактичне реченице, постане тај номинатив непроменљив, на је з.атим као петриФициран апонован уз прву реченицу са оном истом синтактичком Функцијом, коју је имао и у другој реченици, т. ј. са предикативном Функцијом, а то стога, гато је се у првој реченици израз даде име или еквиваленат му назва осећао као непотпун прирок, дакле, као копула, којој је била потребна још допуна па да прва реченица буде нотпуна. Тако је номинатив предиката (Петар) и у првој реченици (т. ј. као апонован) остао оно исто, што је био иу другој реченици, т. ј. остао је и у прво.ј реченици прирок, као што је био прирок и у другој реченици, из које је тај номшгатив своју синтактичку Функцију пренео у прву реченицу. Тај је номинатив, мислим, само на овај начин могао доћи као предикат зато, што је ту Функцију имао и раније, па је само задржао, а никако се не може узети да је то „гола реч" као неки произвољни прилепак. Тај се номинатив може објаснити и оваквим примерима. На питање : Како ти је име ? одговара се или потпуном реченпцом име ми је Петар или непотпуном реченицом Петар, где је у оба случаја номинатив Петар прирок као и у примеру: „Он му