Просветни гласник

352

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

даде ине Петар Тако је и ово : „ Кад сам га запитао, како тп је име, каже ми : Петар* (а и: каже ми: име ми је Пегар). Зато сам ја за номинатив у примерима под § 11. рекао да је прирок и да је место акузатпва у том сдучају могао доћи као прирок номинатнв стога, што се језик осдонно на претходну конструкцију, т. ј. на првобптпу паратаксу као на старији и примитивнији начкн говора, у ком се већ налазио номинатив као облик независног говора. Г. реденсент хоће да је номинатив у тим примерима „једна врста цитата", јер вели: ,Али не треба мислити да је то нека засебна граматичка конструкција, већ само тачно навођење нечега у оној Форми, у којојјеоно било изречено или написано, дакле, једна врста цптата." Према том, што г. реценсент узима да је тај номинатив „једна врста цитата" излази да је то исто оно, игго је и Маретићу „гола реч", да је, дакле, номинатив као неки прилепак. Али као што нам назив „гола реч" синтактпчки ништа не казује, тако нам ни назив „једна врста цитата" не казује синтактички ништа, јер нам тај назив не казује да ли је номинатив субјекат, предикат, атрибут нли апозиција, а док нам назив „једна врста цитата" то не кагке, дотле нам синтактичкп ништа не казује и ја после назива „једна врста цитата" не знам, какав је тај номинатив, јер не знам, каква му је синтактичка Функција. У синтакси назив „гола реч" нема места, јер речи у реченици долазе у односе тако, да се о њима као голим речима не може нн говорити, јер голих речи у реченици не може бити баш због односа, у којима стоје речи међусобом. II ако г. реценсент не каже да је тај номинатив предикат, ипак ће, мислим. признати да је предикат. Ако пођемо одатле да је тај номинатив предикат, онда он мора имати и свој субјекат, а то је доста, па да не буде гола реч. За тај номинатив даље вели г. реценсент да је употребљен или под утицајем идентичне по смислу реченице (на пр. да је номинатив 'земља у примеру „и сухо назва Бог земља " упогребљен под утицајсм идентичне по смислу реченице „суху рече Бог земља") или што се облик речи, у ком је она изговорена, хтео да сачува. Али ако хоће да се говори о утицају једне реченице на другу, онда се мора пре свега објаснити номинатив у оној реченици, под чијим је утицајем била та друга реченица, јер нам назив „једна врста цитата, што га даје г. реценеент номинативу, који стоји у реченицн, под чнјим је утицајем друга реченица, не казује синтактичку природу тога номпнатнва. Не могу се сложити са г. реценсентом ни у том, што он каже да Је тај падеж (зс. номннатив) у тпм примерима унотребљен или зато „што се облик речи, у ком је она изговорена, хтео да сачува." Нре свега речи и облици нм не долазе засебно нити врше засебно какве Функци.је, већ улазе у реченпцу, у којој добивају одређене Функције за казивање односа, у којима поједине речи међу собом стоје. Нрема том не постоје Функције ради речи и облика, већ постоје речи и облици ради Функција и Функ-