Просветни гласник

354

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

номинатив можо објаснити првобитпом паратаксом, у којој место остадих падезка стоји само номинатив баш зато, што је он самосталан паделс и обдик старијег и примитивнијег начина говора, т. ј. обдик независног говора. Значи, језик се зарад јасности, разуме се сасвим бесвесно, у том случају могао нослужити номинативом место осталих падежа стога, што се при том ослонио на ранију конструкцију, т. ј. на претходну паратаксу, у којој је номинатив био предикат иа то остао и после померања речи у реченици. Кад номинатив као самосталан падеж не би био падеж паратактичне или самосталне реченнце, управо независног говора, онда се тек не би знало, зашто је узет баш номинатив, а не други који падеж, а у независним реченицама је место само независном падежу т. ј. номинативу. Затим вели г. реценсент: „С тогаје требало објаснитн речени номинатив на горњи начин, па тек онда, ако је то баш нотребно, призвати у помоћ јасност." Сад опет г. реценсент вели „призвати у помоћ јасност", а пре тога је рекао: „Јасност не може бити сама узрок, да се у синтактичкој конструкцији узме место једног падежа други... већ кад се за исту синтактичку функцију могу употребпти два начина, онда се може један од њих, и то аотиуно бесвесно, употребљавати чешће од другога зато што је јаснији." Узимајући да је језик у таквим случајевима могао употребити номинатив зарад јасности с тога, што се он у тој прилици ослонно на првобитну паратаксу као на нримитивнији и старији начин говора, у ком стоји номинатив као облик независног говора, ја сам и прибегао објашњавању паратакСом и то ми и јест главно. Како ми је, дакле, главно објашњавање номинатпва паратаксом, то ме на то резоновање није могла навести „једна нетачно стплизована примедба Делбрикова (Уег§1. ЗуиЂ. I 268) коју у осталом не наводи писац, а којој нема места у онаквој Форми у књизи Делбриковој после онога што он говори о сличним појавима", како вели г. реценсент. Делбрик пре свега на наведеном месту не говори о паратакси, већ само о развитку предикативног инструментала због нејасности, која настаје употребом предикативног номинатива или акузатива, а како је мени главно паратакса, то нисам могао ни наводити то Делбриково место зато, јер би тек онда то била „нетачно стилизована примедба Делбрикова". Да зарад јасности место једне конструкције долази друга, то је ствар и сувише позната. Према том мени није бпло потребно наводити то место Делбриково, пошто мишљење о језичкој тежњи за логичком одређеношћу није само Делбриково, већ је оно ошпте, а моје се објашњавање предикативног номинатива у тим случајевима своди на објашњавање паратаксом, о којој Делбрик на том месту и не говори, те стога нисам могао ни наводити то место Делбриково. Како мишљење о јасности није само Делбрпково, то бих, да сам навео Делбрика за то, морао навести и све друге писце, који о том го-