Просветни гласник

324

ДРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

време, видеће се да неће бити подједиако. Таквим начином експериментисања дошло се до закона: да је ендосмоза у толико бурнија, у кодико је термометарско стање веће, а барометарски притисак мањи. Сем тога, пуњењем левка разнолпким растворима познатих густина, под иначе једнаким погодбама, докучен је закон: да је ендосмоза између две течности у толико бржа, у колико је већа разлика у њиховим густинама. Остави ли се један припремљен ендосмометар, да се у њему врнш мешање врло дуго, видеће се, да се после извеснога времена, загледали колико хоћемо, неће опазити никакво мењање нивоа ни у левку, ни у цилиндру. Покушамо ди сад, да утврдтшо разлике између течности, видећемо да их нема. Отуда је изведено правило : да се појави који прате ендосмозу виђају само дотле, док се течности потпуно не измешају. Ово довде речено о ендосмози, прво је, што ће нам згодно посдујкити у изналажењу одговора на постављено питање. Биљна нас анатомија учи, да је једна биљка, и ако изгледа на први иоглед као једноставна, компактна маса, састављена поглавито из безброј много мехурића, разноликога облика, који су познати под именом Келије. Оне су махом толико ситне, да се врло ретко могу видети голим оком, т ) већ да би им се проучиле особине, морају се посматрати микроскопом. На свакој ћелији разликују се три дела : Иелична опна, иротоилазма с једром и Лелични сок. Протоплазма с једром и ћелични сок често се зову, једним именом, Кслични садржај. Ћелична је опна онај део, који обавија са свих страна унутрашњост ћеличну; састављена је из целулозе, махом је врло танка и свуда приближно подједнако дебела, али каткада има и нарочита, обично правилна задебљања, било на спољној или унутрашњој страни. Поглавити јој је задатак, да чува унутрашњост ћеличну од штетних спољних утицаја и да да чврстину оним биљним деловима, у којима се налази. Протоплазма је зрнасто слузава маса, ретко испуњава цео ћелични лумен, већ је обично мање више правилно распарчана у њему. То је беланчевинаста материја, која има све животне атрибуте, јер се храни, расте, креће, множи и гине. Она је најважнији део ћелије, јер не само да условљује ћелични опстанак, већ се из ње стварају или нарашћују сви остали делови ћелије. Једро је мања или већа уклупчана, беланчевинаста маса, гушћа и по особинама нешто различна од беланчевинасте масе протоплазмине, а налази се увек у протоплазми. Како изгледа, задатак му је: преношење родитељских особина на потомке. Ћелични је сок махом бистра, ређе обојена течност, која испуњава сав остали простор ћелије, незаузет протоплазмом; док су ћелије млађе, он се, гледан микроскопом, не представља као је-

') Голим оком могу се видети: ћедије неких жабокречина (СШогорћусеае), интернодијалне ћелије готове свих Сћагасе-а, дисне ћедије неких маховина (најдепше на Мшит рипсШит-у), ћелије на танким пресецима неких сржи, и т. д.