Просветни гласник

22*

НАУКА И НАСТАВА

329

овим стварима с дарем говориди, нити се дар силом мешао у црквене ирилике" 1 ). Овде се цару одриче право имевовања епископа, а у црквеним стварима и-у синодалним закључцима пориче се учашће државне власти. Но као што рекосмо, ово су речи човека, који је у неку руку уживао у терању опозиције према влади. Но чим је ступањем на престо ортодоксних владалаца наступио обрт, то је и световни владалац важио у црквеним стварима као врховни судија. Валентијан наравно, сурови војпик, респектирао је слободу цркве више него енископи. Када му је понуђено да у Милану предузме избор епископа одбијао је, а епископима азијске дијацезе ппсаоје: „Не треба да рекну, ми смо се потчинили религији цара који влада овим светом, пошто тиме напуштају онога, који нам је дао заповести ради нашега спасења" 2 ). Међу тим његов наследник „богољубиви цар Теодосије" није имао ни најмање каквих нежних обзира. Када је он на цариградском сабору 381. потпуно задобио за се правоверне, потчињена беше црква и опет државном суверенптету. Епископи признадоше као и у раније доба врховну судску власт царску у споровима црквеиих странака „а цар са прекором подера све списе, који у веровање уведоше деобу тројства, похваливши и признавши веровање хомоусије (једносушности" 3 ). С тиме пак тумачи се уједно да се и црква у своме спољагањем уређењу јавља као имитација политичке државне организације. Владалачка мисао која је спојена са римским именом, наставља се и у цркви у Риму. И када је Теодосије Велики коначно утврдио дуализам римске државне управе, морао је и Нови Рим, верна слика Старога Рима са својим царем, својим сенатом, својим капитолом, и својих седам брежуљака, и у црквеном погледу пружати слику Старога Рима. Ова мисао изражена је јасно на другом такозваном васионском сабору 381, који стајаше под утицајем Теодосија, пошто је на њему утврђено да „епископ дариградски по рангу долази после енискона римског, јер је Цариград Нови Рим". Наравно да је овај паралелан ноложај непосредно поред папе Старога Рима који заповедаше чиТавом западном половином, у оно време био још само неизведена теорија. Али већ под Теодосијевим сином, Аркадијем, применно је ову теорију у пракси чувени проповедник Грчке Јован Златоуст, скрхавши ванредном енергијом, својственој свецима, сваки отпор у Малој Азији, који је ишао за тим да очува провинцијалну самосталност. Тако се десило да је он потчинио престоничком трону Азију и Понтус. Али Нови Рим наиђе на опаснога ривала у архиепископу александријском. Политика старих царева са оправданим неповерењем

') АЉапаз. 1Т1;. Апап. с. 52.

2 ) Тћеос1оге<;. ћ. е. IV, 8.

3 ) 8осга1ев V. 10.