Просветни гласник

ИАУКА И НАСТАВА

499

ника: на лисној је површини доста широк, а идући у унутрашњост лостенено се сужава, од приллке док не дође до средине стоминих ћелија, где је најужи, па се одатл.е опет проширује. Благодарећи таквом устројству стома, њихови се канали могу затварати или отварати, било услед тургора њихових ћелија илп оних, са којима су оне у ве.зи. Затварање канала наступиће онда, кад се повећа тургор околних ћелија, а без промеке тургора стомнних ћелија, јер ће тада околие ћелије услед ширења притискивати стомине ћелије и оне ће се приближавати једна другој све дотле, док се не саставе и не затворе канал. Повећа ли се тургор сгоминих ће.шја, оне ће притискивати на околне ћелије, у неколико ће их потискиватн повлачећи се и саме за њима, са чега ће се канал отварати све више и више. Видећемо мало после, у којим ће приликама наступити који од ова два случаја. Стома има по прапилу код сувоземних биљака само на лисном наличју, а ретко кад и на лицу; код биљака, чије лишће плива на води, по правилу их има само на лицу. Задатак им је, да одржавају везу између спољашности и унутрашњости листа. Сем на лишћу, има их готово и па свима листоликим органима (цветне лиске, залисци, принерци, и т. д.) а каткада се виђају и на покожицама младих, зељастих стабала. Сав нростор, обухваћен покожицом једнога листа, испуњен је зеленим ћелијама, кроз које се провлаче Фибровазални снопићи као нерви. Све те зелене ћелије скупа чине тако звани лисни ааренхим. Оне нису једнаке ни по облику ни по распореду. Еоје су ближе лисном лицу обично су дугуљасте, цилиндричне, ротко лоптасте, а ноређане су у густе, мањевише правилне редове. С тога, што ти редови личе на палисаде, у којима би био свакн проштац представљен са по једном ћелијом, назван је овај део лиснога паренхима палисадним ааренхимом. На против, оне ћелије лиснога иаренхима, које су ближе лисном наличју, облика су лоптастога или неправилнога, а што је најглавније, ноређане су тако, да се између њих налазе велике шунљине, обично испуњене ваздухом ( интерцелуларне гиуаљине) и везане међу собом, са чега цео овај део личи мање-више на сунђер, па је по томе и назват сун^ерастим паренхимом. Кроз горњи део сунђерастога паренхима — кроз онај, који је ближи палисадном провлаче се Фибровазални снопићи, а њихови крајњи огранци, за које видесмо да се састоје само из дрвенастог дела, завршују се у преградама од ћелија између оних гаупљина, које се налазе одмах испод лиснога наличја. Вреди нарочито упамтити, да се испод сваке стоме на епидермису налази по једна оваква шупљина, и свака се од њих због тога називље још и стомином шуиљином,. Пошто смо се упознали овако са грађом лисном, биће нам ласно да разумемо све транспирационе појаве. Замислимо да су сокови, услед ендосмотична притиска и издуживања трахеја, допрли у крајње огранкеФибровазалних снопића, представљене само њиховим дрвенастим дело-