Просветни гласник

500

ПРОСВБТНИ ГЛАСНИК

вима. Кад не би бидо никаквог другог узрока, сем ова два, који би изазивао беспрекидну циркулацију сокова, очевидно је, да би они, пошто су изврпшли своја дејства, остали у том стању за навек, а као посдедица тога бил.о би недонашање пових материја за исхрану. Али тај сдучај не наступа, а ево због чега. Крајљи огранци Фибровазалних снопића опкољени су са свих страна паренхимским ћелијама, чије су оппе танке, а ћелични сокови гушћи од сокова у трахејама. Како су се овде, према томе, стекли сви услови за појаву ендосмозе, она ће и наступити. Услед тога, извесна количина сокова из трахеја прећи ће у околне ћелије сунђерастога паренхима. Такве се ћелије махом граниче шупљинама, у којима има увек било чистог атмосФерског ваздуха, који је продро кроз етоме, било у неколико промењеног услед примања и издавања извесних. гасова. Из Физике знамо, да ће вода, чиста или из раствора какве соли, испаравати увек кад је у додиру са ваздухом, било непосредно или преко какве порозне мембране, као што су нпр. биљне ћеличне опне. Према томе, наступиће испаравање воде из сокова ових ћелија. Испарена вода, унесена у саме шупљине, неће се задржавати у њима, већ одилазиће, на основу дифузијских закона, заједно са ваздухом из њих, да би устуиила место новим, свежим количинама атмосФерскога ваздуха. Тај се процес испаравања врши беспрекидно, и у толико брже, у колико је ваздух у шупљинама незасићенији воденом иаром, у колико му је кретање и температура већа,, а барометарско стање ниже. Као последица оваква испаравања јавља се све већа концентрација соли у овим ћелиЈЕма, а у вези са њом и све већа потреба за водом, коју, било непосредно или преко неколико других ћелија, могу намирити само усисавањем сокова, на основу ендосмозе, из дрвенастог дела лисних Фибровазалних снопића. А сваким таквим усисавањем смањују се запремине сокова у трахејама, а тиме даје прилика ендосмотичну притиску да настави свој посао и да их попуни новим количинама. Услед свега тога, бива беспрекидни иронос сокова, почев од коренових длака, па кроз цео корен стабло и лишће, до крајњих огранака Фибровазалних снопића у лишћу и ћелија, које их окружавају. Да биљке збиља транспирирају, можемо се лако уверити на више начина. Тако, ако бисмо метнули на један тас теразија саксију са ма каквом добро заливеном биљком, пошто смо је претходно иокрили једним поклопцем, на којем има отвор само за пролаз стабла биљкина, и помоћу тегова на другом тасу успоетавили равнотежу, па све то оставили да постоји неко време, видели бисмо, да ће се равнотежа покварити, јер ће онај тас, на којему је саксија, отићи у вис, што је знак, да је она, са оним што је у њој, постала лакгаа. Врло је лако доказати, да је тај појав наступно услед испаравања извесне количине воде из биљке. Јер, ако бисмо исту саксију поставили у малопређашње погодбе, с том само разликом, што ћемо је покрити, заједно са биљком, једним повећим