Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

501

стакленим звоном, наћи ћемо, чекали ма колико дуго, да се равнотежа неће покварити, али видећемо, да ииак стање нијс истоветно са првобитнмм, пошто је извесна количина воде испарила и сада, а што се равнотежа при свем том није покварила дошло је отуда, што се испарена вода није могла удалити испод звона, већ је остала под њим било у облику капљица које видимо, или као водена пара, коју можемо констатовати помоћу каквог јако хигроскопног тела. Ова врста опита не само што нам најјасније показује да биљке транспирирају, већ је врло инструктивна и с тога, што се помоћу н.е може лако одредити и количнна воде> коју нека биљка испари за извесно време. На тај начи утврђено је, да један струк кукуруза за време од 173 дана испари 14 кгр. воде, струк конопље за 140 дана 27 кгр. а струк сунцокрета опет за 140 дана 66 килограма. А сазнање таквих Факата не само што је од врло велике важности за практичан живот, нпр. у градинарству, да би се знало да ли коју биљку ваља заливати више или мање, већ је и од чисто теориске важности, јер задовољава једну потребу људскога духа, пошто тек имајући и њих на уму, молсе нам бити потпуно јасно, какве се иромене збивају са оном водом, што у виду разноликих метеорскпх талога пада на земљу. Друга врста опита, која нам такође потврђује ово исто, само помоћу других, много приступачнијих и јевтинијих средстава, јесте ова. Ако се узме једна. савијена цев, облика латинског ХЈ, па се напуни водом, и у један њезин крај метне грана којега дрвета кроз запушал од каучука, који добро затвара цев а леио належе и на грану, а други се крај затвори истим таквим запушачем, кроз који је провучева коленасто савијена, уска стаклена цев, допуњена водом поноћу штрцаљке, видеће се одмах после тога, да воде у уској цеви нестаје све више и впше. Откуда то ? Како стакло не упија воду, значи да је усисава грана, а како усисавање траје непрекидно све дотле, док се не потроши сва вода из другога крака — из оног, у који је уметнута стаклена цев — која нрема величини гране може бити и сувише велика, знак је, да је она не задржава у се, всћ је испушта у виду иаре; у осталом, о томе бисмо се могли уверити, као и мало пре, уз помоћ стакленога звона. Што може бити беспрекидног транспирпрања једино се има благодарити стомама, које с једне стране дозвољавају продирање атмосФерском ваздуху у интерцелуларне шупљине, а с друге стране омогућавају одношење нагомилане водене паре из њих. Да је тако, можемо се лако уверити, ако наличја свих листова, нпр. на једној грани јорговановој премажемо густим медом, па је уметнемо у мало пређашњи апарат ради испитивања њезине транспирације, видећемо да је испаравање врло мало, или га чак нема никако. Нрема таквом значају њихову, јасно је, да ће оне биљке испаравати јаче, код којих их има више и где су боље развијене. Алп, не само што оне условљују транспирацију, већ је у исто време и регулишу. Да наведем само један пример. Кад је нпр. врема