Просветни гласник

ОДЕНЕ И ПРИКАЗИ

505

само један члан неке врсте (само једног повека, само једно место, само једно време и т. д.), који је сасвим одређен, само је непознат. ИндеФИнита без не, која значе ма којег члана неке врсте (ма којег човека, макар које време и т. д), назива генералним индефинитима , уз која баш због општег њихова значења и долази речда „год" [или „(му) драго" или „ма (кар)"] (стр. 10.). Генерална се н индивидуална индефинита разликују не само значењем него и употребом тако, да се свака врста индеФинита употребљава тамо у особитој врсти реченида. Генерална индеФинита долазе у кондесивним хипотетичким, интерогативним, оптативним п императивним реченицама, а иадивидуална индеФинита се употребљавају само у аФирмативним релативним реченицама (стр. 11.-13.). Како све реченпце, у којима се употребљавају генерална индефинита долазе у исту врсту (хипотетичке су реченице управо копцесивне, упитне и оптативне су хииотетичке, пмператив јеоптатив, а реченпце са оптативом су управо хипотетичке), то се може рећи да генерална индефинита стоје у супозитивним реченицама. Што у аФирматнвним реченицама стоје идивидуална, а у супозитивним реченицама генерална индеФинита, то долази од саме природе тих реченица. У аФирмативној реченици неко значи са свим одређено (само непознато) лице, а у супозитивним реченидама ко може значити ма које (или свако) лице. Гетки су примери, у којима стоје у супознтивним реченидама индивидуална индефинита. ИндеФинита и у њима имају оно исто значење, које имају и у аФирмативним реченицама, дакле неко (нешто) значи нешто сасвим одређено. Та су индивидуална индефинита по свој прилици прешла у супозитивне реченице из аФирмативних и задржала већином своје индивидуално зиачење. Каткад им се индивидуално значење променило у генерално или каткад индивидуална индефинита стоје погрешно место генералнпх (стр. 14.). Каткад и у аФирмативним реченицама и то с Футуром долазе генерална индеФинита. У аФирмативним реченицама с Футуром индивидуално је значење толико ослабило, да такве реченице стоје у средини између аФирмативних и супозитивних реченица, те се у њима могу употребљавати и индивидуална и генерална индефивита свака са својим значењем (стр. 15.). Из свега тога изводи Мусић да релатив друге врсте релативних реченица има свагда онакво значење, као генерални индефинит, а релатив се у њима може заменити ма којим индивидуалним појмом исте врсте, али уз хипотетичку конјукцију, т. ј. тко = ако х, ако у, ако 0... Што релативно ко (= ако х, ако у, ако 2...) опет није = ако ко (индеФинит), долази отуда, што је релативно ко наглашено, а ко у реченицн са ако ко ненаглашено (енклитично)". Отуда и долази да ко у релативној реченици стоји увек у почетку реченице. Осим тога сваки је индивидуални појам, којим се (наглашено) ко у релативној реченици замењује, нарочито на-