Просветни гласник

НАУКД И НАСТАВА

439

треба се бринути о правој уиотреби термина, о тачности одредаба, о нај већој сагласности међу Фактима и т. д. Ради занимљивости излагања и у опште ради привлачења интересовања за предмет, неки писди прибегавају разним украсима, који су на срећу давно изигали из употребе у уџбенидима других предмета. Уношење разних анегдота и куриозитета у текст уџбеника само развлачи пажњу ученика, а врдо је сумњива корист кад се при помињању каквог лица прича да је тај човек био таквог раста, таквих пдећа и т. д. а код другог да је имао замишљен поглед и тужан осмех на бледим уснама. Све су то непотребне ствари, које се могу само причати, али не и предавати у историји. Истина да и краткост и нростота излагања не требп да дођу дотле да буду суво и бледо, алп то већ зависи од тога да се умеју живо и јасно популарисати и најапстрактније ствари. Последња наша примедба о излагању историјског уџбеника тиче се нитања о томе да ли се у уџбенику може по неки пут и понављати или понављања треба избегавати. И ако гереШш ез! та1;ег зШсИогит, у уџбенидима је примљено правило „11011 1лб 111 Мет". Узима се да је потребно ради бољег задржавања у памети да се један Факат не помене само један пут у уџбенику, него да се више пута чита то место где се говори о Факту ; осим тога за то треба и литерарног укуса. Ми немамо права представљати себи историјски процес и излагати га ученицима као једну праву линију на којој се размештају у хроноЛ .0ШК0М реду поједини Факти у виду тачака. Само при таком излагању историје могућно је држати се правила но коме кретањем по правој линији кад се један пут нређе једна тачка, враћање к њој не може се више ни замислити. Историјски ироцес више личи на цео сплет испреплетаних линија; све оне иду у једном правцу, т. ј. једна је с другом у опште скоро паралелна, али се на појединим местима једна с другом сукобљавају, једна другу пресецају, при чему наравно те тачке судара или пресека припадају не једној него у најмању меру двема линијама. Историк мора, колико се може, пратити све те линије и чим се једна иста тачка сретне на његовом путу два пут, то у сваком таквом сдучају он разматра њу у вези са тачкама две сасвим различне линије. Такве линије могу бити историје појединих земаља. Видели смо да је по том типу саставио Шулгин уџбеник нове историје и ту се говори о једним истим Фактима у историји појединих земаља —• негде краће, негде подробније. Не враћајући се на питање о удобности или неудобности таквог система, који је у своје време прегледан, ми само указујемо на то да слична понављања не само није могуће избегавати и при другим системима него и не треба избегавати. Сваки историјски Факат има разне стране налазећи се у вези с разним прагматичким или кудтурно-социјалним процесима. Ученик треба увек о томе да мисди и ио томе му не треба саоиштавати Факат као нешто што је непомично везано за дато место у општем склопу уџбеника.