Просветни гласник

НА.УКА И ПАСТАВА

443

такав смер уџбенику разуме се да не би било педагошки, али ако се то може учинити поступно ради бољег разјашњења и утврђења у памћењу, излаганих Факата, онда не треба то занемарити ради развитка Формалних способности ученика у изучавању историјског материјала. Исторпјски резиме-и који понављају Факте већ познате ученицима, могу бити и дуги и кратки, могу заузимати место самосталних парагра®а и сводити се на неколико Фраза у параграФима са потпуно новом садржином; али у свима случајима ти резиме-и треба да се одликују већом апстрактношћу излагања, пошто су и сами резултати већег уопштавања. Ја зовем то резиме и у том случају, кад они играју улогу увода, као што се то може казатп на пример у разматрању узрока и прецедената реФормацијс. А апстрактно разматрање — а такав карактер мора имати свака анализа узрока таквих појава као што су пад римске империје, крсташки ратови, уздизање Москве, реФормација и т. д. - то аистрактно разматрање тицаће се само оних Факата, који су већ познати ученицима, јер ће га само тако они схватити и неће биги опасности да се развија празно брбљање, ко]е се не ретко јавља код сувише младих читалаца, који читају књиге које су још мало доступне њиховом појимању. На против резимирајућа расуђивања у уџбенику — која се могу и не учити — треба да играју улогу руководних примера, како се треба користити Фактима у писменим радовима на историјским темама, ма и на основу само тог материјала којп је унесен у уџбеник. И обратно треба свакојако избегавати опште ногледе и расуђивања нрограмног карактера. Тако ми у опште допуштамо у уџбеницима историје заједно с причањем и расуђпвања, али као помоћно средство у причању, које место само и може припадати описном елементу. Као што описивање појединих појава (на пример извесног државног уређења) треба да буде научно а не ићи за извесним смеровима, на пример уметничког развитка, тако и расуђивања у уџбенику историје треба да имају искључиво научни карактер. Њихов смер може бити само научно објашњење Факата а не извод из њих практичних лекција моралних или политичких, као што су моралне поуке из басне. У опште уџбеник треба да се одликује објективношћу излагања, да је слободан од националних, религиозних и других предубеђења, и сувишни су сваки покушаји взвлачити из појединих случајева моралне лекције. Њих не треба да буде ни у Форми таких уопштавања која се по неки пут чине ради истицања каквог појава, јер против сваког случаја победе врлине и казне порока, може се изнети и два и три случаја победе зла и пропасти добра. Није ствар уџбеника историје давати ученицима готов моралнн и друштвени поглед на свет. Он само треба да помогне ученику у његовој самосталној изради погледа на свет, јер у овом историјском моменту који ми преживљујемо то је немогуће без знања историје, на. чије земљиште преносе своја иснитивања све хумане и друштвене науке. Уџбеник историје самим излагањем својим треба да