Просветни гласник

444

ПРОСВВТНИ ГЛАСНИћ

у.шва ученицима попгтоваае ирема Фактичкој исгиии и да их научи да виде и појме човека и у најдаљим од нас временима, и у земљама чији живот на први поглед може нам изгледати сасвим туђ. IX. Употреба историјског уџбеника у разреду. Да завршим ове моје примедбе разматрањем како се треба користити уџбеником при предавању, при чему ћу имати у виду поглавито уџбеник таквог типа, о каквом се овде говорило и узгред ћу поменути у опште питања, која су везана с предавањем историје. Општи ирвицип, који смо већ истакли у почетку ових наших примедаба, јесте у томе да не треба све учити што се може унети у уџбеник и да заједно с тим предавање историје не треба да се ограничи само на то што има у уџбенику. На другим местима већ сам говорио не један пут и разним поводима да у уџбенику много што шта могдо би само да се прочита. На првом месту то могу бити разни параграФИ уводног карактера, који имају за смер само допуну хронолошких празнина. Ради примера за то ја указујем на историју спољне политике у међувремену између свршетка рата за шпанско наслеђе и великог северног и почетка рата за аустријско наслеђе. Ради везе општег излагања међународне политике, кратак помен тога периода врло је потребан. Друго могли би се прочитавати само и резимирајући прегледи на пример одељка о узроцима реФормације и њеним прецедентима не саопштавајући никакве нове Факте. Треће згодно би било само нрочитавати ученицима и таква места која ученицима уопште могу бити појмљива, али која би им тешко било предавати за тим својим речима. За пример за то да наведем карактеристике философских праваца (разлике између Платона и Аристотела, између Декарта и Бекона и т.д.) или опште упуте на развитак научних знања, што се може допустити у уџбенику. Осим тога, наставник историје мора много скраћивати и због оскудице времена и због мале припреме ученика, због чега се у програм увек уноси минимум потребе. Ја се потпуно слажем с проФ. Виноградовим који је нашао за потребно да у свом уџбенику нове историје да много више места XIX столећу него што се то до сад радило, али и то знам добро да за прелажење тог одељка може нс бити довољно времена, и у том случају наставник треба да нађе могућпости да изнесе ученицима оно што је у историји XIX столећа нарочито ваашо знати пре свега, и само то дати им да науче прочитавши у исто време и све остало што је казано о XIX столећу у уџбенику. По односу на столеће које је већ прошло, такво читање тим је потребније, што би тешко било показати такве „књиге за читање", које би наставник могао препоручити ученицима за историју XIX столећа. Тако исто програм опште историје може и не обухватати знање унутрашње историје