Просветни гласник

НАУВА И НАСТАВА

Пољске, али то не смета прочитавати то при прелажењу историје реФормације, историје католичке реакције и т.д., или прочитати све у лекцији посвећеној пољским деобама. Најзад у сугатини ни „примерни програми", који се допуњу.ју при нредавању, ни „одобрени руководници", по којима се предавање излаже, не треба да толико стесне наставника да у свој тешки и одговорни рад не унесе и личну иницијативу, лични поглед. Уџбенику је потребна извесна гипкост, извесна покретљивост делова и ради тога да би без великих * тешкоћа наставник могао и изменити поредак, у којем ученици познају историју, ако му се поредак, којим је распоређена садржина уџбеника, чини у чему било незгодан. Тако исто не може се одрећи наставнику право да пропусти по нешто у уџбенику по свом нахођењу, према усво* јеном програму, према количини времена, одређеног на прелаз курса, према ступњу развитка извесног разреда па и појединих ученика. У ин гересу саме ствари могло би се желети да се та пропуштања и скраћивања не чине за време ирелажења курса, него да су раније одређена по одређеаом систему и на основу прилагођавања општем карактеру. Особито с младим наставницима. који још немају искуства старих педагога, бива тај случај да отпочну предавање разним допунама уџбенику, које шта више и диктује ученицима, а после већ доцкан увиђа да му неће остати времена да заврши предавање, и тада почне избацивати из уџбеника оно што је „мање важно", ма да је то што је избачено сто пута важније од онога што се у почетку предавања диктовало у допуну уџбенику. Писци уџбеника по некад сами показују мање важне ствари, штампајући их ситнијим словима, али таква показивања једва да су потребна самим наставницима. Сумњам да је то потребно и за ученике. За њих би пре било корисно да се курсивом или крупнијим словима обележи оно што је најважније у тексту, но и без тога мислим да би могло бити остављајући самим ученицима да подвлаче или како било обележавају оно на што треба обратити нарочиту пажњу, што нарочито треба запамтити, или што треба да падне у очи при брзом понављању. Потребно је и самом ученику дати неку самосталност у раду на истицању онога што ' је битно и најважније. Ја сам не једанпут видео уџбенике курсивом и крупнијим словима и са примедбама ученика у њима, које се нису увек слагале с напоменама писца. Писци којих било уџбеника увек имају на уму да ће ученике по њима водити наставник. Што аутор мање мисли дати просто интересантну књигу за читање деци или младићима, за коју, по њеној популарности, не би требало њеним читаоцима и нарочитог тумача њене садржине, тим мање наравно он има у виду дати један стварни школски уџбеник, који не може бити толико занимљив и толико удобан да никако наставника не би ни требало. просветни гласник, књ. II., св.. 3, 1902. 30