Просветни гласник

446

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

У односу према уџбенику историје улога наставника треба да буде двојака, и то је већ другостенено питање како ће он вршити свој рад. Да ли ће се он обраћати ученицима са везаним излагањем или ће разговарати с њима („расуђивати" и „наводити на расуђивање"), то како ко уме. Сваки наставник историје треба на крају крајева да изради свој начин, али у сваком случају уџбеник треба прво да буде разјашњен. протумачен ученидима а друго да му садржина буде допуњена и ожив.Ђена разним појединостима и карактерним цртама. Наставници који задају „одавде довде" као да су данас изузетак, али на жалост чуо сам често , да има наставника који „задавање лекције" своде на нросто прочитавање у разреду оног дела у уцбенику, који треба да се научи за идући пуг. По мом мишљењу то је само губљење времена, јер ученици умеју и сами читати, а никаквих нарочитих побуда не може бити да слушају оно што „ се задаје за идућу лекцију. Кад је садржина задаване лекције сасвим проста и појмљива, није погрешка задати просто „одавде довде"; али кад том месту треба разјашњења, оно треба да се прочита али с разјашњењем, које после наставник има права да тражи при испитивању лекције. Наравно да потребна разјашњења треба да се дају раниЈе од спремања извесне лекције за ученике, при чему не само треба протумачити, ако је то иотребно, саму садржину задане лекције, него треба и показати однос нових Факата према старима, који су већ познати ученицима, т.ј. треба разјаснити узрочне или еволуционе везе међу њима, сличности или разлике, које се међу њима могу видети и т.д. Тим самим наставник треба увек да се нарочито стара да ученици не би изгубили из вида целину, која им се саопштава носебно у појединим лекцијама. Ту је најбоље избегавати саопштавање појединости ученицима и свега онога што може служити тако рећи само ради оживљавања или украшавања. То је већ други задатак наставника историје. Из мојега личног искуства као наставник гимназије — а ту сам нробавио пет година — ја сам изнео то уверење, да разјашњавајући задавану лекцију с разним појединостима, којих нема у уџбенику, с карактеристикама лица и анегдотама о њима, ученици слушају, а кад их по том запитате они одговарају тако као што је казано у уџбенику и из вашег иричања врло мало памте. После неколико безуспешних покушаја прилагодити предавање том начину, ја се обрнем дијаметрално-супротном систему, који је иснао не може боље бити, и ја сам почео да се чврсто држим новог метода и да уносим у њега разна усавршавања. Тај други начин био је у томе да ученицима причам * само оно што им ,је требало спремити за идућу лекцију (или за две-три лекције). На пример, ученици треба да доврше историју владавине Лудвика XIV, подељену на три дела и цео час или већи део часа ја сам нроводио у причању о царовању .Тудвика XIV, с којим су се ученици тек познали по уџбенику. У том причању ја сам могао само површно поменути једне Факте, познате из упбеника или их и ћутке прећи да би