Просветни гласник

НАУЈЈА П НАСТАВА

449

љања поново изнети у памћењу ученика све научено у новој вези и у таквом случају боље је почети с Фактима више месног значаја, да би се завршило појавима најопштијег карактера. Најзад најбоље би било кад би за сваки део уџбеника поетојалд и нарочито састављена књига за класно или ванкласно читање, која би могла давати и материјад за писмене радове по историјским темама. Тако исто било би добро кад би и историјски атлас, којим се користе учениди, био састављен према уџбенику, по коме они прелазе курс историје. Али ни ово ни оно не треба наравно да искључује употребу и других књига и атласа. Што је школска библиотека богатија потребним средствима, тим боље. И код наставника и код ученика треба да се налазе увек при руци и потребне књиге и разни атласи и илустрације (нредмети материјалне културе, споменици уметности, портрети историјских личности, снимци са слика историјске садржине и т.д.) У оно време кад сам ја учио гимназију (у другој половини шесетих година) и кад сам сам био наставник гимназије, није било још таквих средстава која постоје данас у облику историјских хрестоматија, популарних ручних књига за историју појединих земаља или страна друштвеног живота, биогра®ија знатних лица и т.д. Осим школске и популарне литературе наставник може, а у неким случајима и треба да позна ученике у одломцима са озбиљним историјским делима, или да упућује на ова или она дела као на средства при писменим радовима по истори]ским темама. Наставник историје треба да се користи и литерарним производима. По иекад се они могу просто читати као спомениди, ако се по времену односе на изучавање епохе. А најдоцнији литературни нроизводи за историјске теме могу се прочитавати у разреду (нарочито код млађих ученика) при прелажењу дотичних догађаја. Али не мислим да би корисно било уносити појетски материјал у уџбенике као што се то по некад чини, да не би изгледали сувише суви.

НАШЕ НАРОДИО ПРОСВЕМВАВЕ У ШК. 1901-2. ГОДИНИ. изложио Љу б. М. Протић

(НАОТАВАК) Настава из вере у доста школа још је догматичка; њом се мање развијају религиозна осећања и правилно етичко суђење. Вера се учи на памет. Метода није свуда правилна, а прк том није ни наставна грађа најправилније одабрана и на разреде распоређена.