Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

465

VII. 1 ) и VIII. 2 ) васељенском сабору употребљаваху и папски легати ову титулатуру, прву за дариградског а последњу за римског патријарха. Но у то време беше ова препирка, која никада не узе велика маха, заборављена. Док је тако византијска држава живела у сношљиву одношају са Старим Римом, беше услед оваква њезина држања деФинитивно решена судба Египта и Сирије. Од како је тамошње монофизите огрејала наклоност царице Теодоре, очекиваху још свеудиљ неки обрт. Но то је бнло па и прошло. На Истоку се образова сада коптска и сирска национална црква. Патриотска национална свест налазила је у оно време права израза не у политичкој, него у црквеној исповести. Књижевност обе покрајине бива све мање грчка а све више народна. ОФицијалне вере придржава се јоште само племство и грчко варошко становништво. С тога се они и називају ВавЉмоС, Мелхите. У Александрији шта више беше око 600 г. тек 7 ортодоксних богомоља. Масе народа са својим вођама: епископима и монасима, губиле су све више и више смисла за лојалност према цару, а спрам државе пуни су огорчене мржње. У страшној Форми показало се ово 612., када Персијанци упадоше у те покрајине, а исто то опажаше се и приликом навале Арапа. Становништво оберучке примаше ове државне непријатеље, те је тиме слабило отпорну снагу царске војске. Ираклије, славни победилац Иерсијанаца и рестауратор државе, уочиоједобро ову опасност. Он покуша да успостави црквено јединство и то не као Јустинијан из љубави према теологисању, него у интересу државе, којој је претила опасност са сваке стране. На својим војним походима конФерисао је он са угледним прелатима на Истоку и његов предлог да се као Формула јединства прокламује начело о Једној Вољи, примљен је са ванредним успехом. Да се ово могло извести, беше та срећна околност, што су у то време у Старом и Новом Риму била два разумна прелата: Хонорије и Сергије, оба једнако примчива за ову црквену политику. Они обоје драговољно присташе уз ову помирљиву политику цареву. Уз ово пак беше влада изузетно врло сретна у избору човека на једну од најважнијих црквених столица. Кир, нови патријарх Александријски, доставио је „да се сви отпадници, такозвани Теодосијанци, клирици, цивилни и војни чиновници као и многе хиљаде народа ујединили са пресветом католичком црквом Божјом и да су сви скупа примили непорочне тајне Божје". 3 ) Исто тако беше од значаја што је цар Ираклије умео придобити и Јермене. На збору у Теодосиополис-Ерзеруму састадоше се цар, јерменски Католикос са својим епископима, први пут после 150 година, као једна црквена заједница. Цар је показао своје

') Матш 13, 200. 2 ) Мапзх 17, 464, 504. 3 ) Матш 11, 561.