Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВПОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

523

Садржина је ове приповетке у главном ово: Никита Пахомик је богат човек. Имање је стекао поштеннм радом. Сви га цене и слушају његове савете. Имао је три кћери. Две су се удале, али су га слушале као и њихови мужеви. Никита је најволео најмлађу, Машу, која се не хте да уда, и ако су је многи просили. „Кад би ме, драги оцо, просили без твојега богатства, ја бих, може бити, једпог изабрала за младожењу. Али, они не просе мене, и не траже мене, но твоје богатство". (стр. 10). Кад је жени „давао годину", дођоше Никити удате кћери, зетови и пријатељи, који му саветоваше да уда Машу. Кћери су радиле ио кући, а њему „или вино беше главу замаглило или му нешго звекпу у главу" (стр. 16), тек он викну децу. Кћери уђоше, и он им рече да је хтео да им подели имање на једнаке делове, ну, није умео, зато се решио да даде највише оној, која га највпше воли. Удате се почеше претварати, како да му што лепше преставе своју љубав, јер су одавно рачунале колики је приход од очева нмања. „Само Маша жалостиво и тужно подиже главу, погледа оца и виде да је у пићу почео бунцати" (стр. 17). Никнта стече уверење као да га Маша не воли, и зато подели све имање двема старијим кћерима. Свет се томе чудио. „Гости се још мала почастише и разиђоше" (стр. 21). Никита се већ сутра покајао, али беше дао реч пред народом. Оп и на писмено пренесе своје имање старијим кћерима, и поче живети час код једне час код друге. У том дође Богдан Илић, који никог својег не имађаше и испроси Машу. Отац је благослови. При растанку она је молила сестре да чувају оца. „Миле сестрице, моје голубице! Молим вас чувајте оца! Јао, како ме душа боли за њим"... (стр. 29). Кад остари отац, кћери га не хтеше чувати. „Он се наживео свога века, и шта хоће више?!" И зетови и слуге не хтедоше да га гледају као пре. Само слуга Семјон оста му веран, јер је дуго живео у његовој кући. Никита се завади са најстаријом ћерком, Макреном, и оде средњој, Пелагији, па јој припрети да ће одузети од ње имање, али му она одговори: „доцкан си се сетио. Што је нером наиисано, сад не можеш пи секиром одсећи". (стр. 35). Пелагија га не прими лепо, изговарајући седајош није дошао ред да код ње седи, па се боји да јој сестра не замери. „Сећаш ли се оног доба, кад си говорила да ћеш за мене скочити у огањ и воду?... Пелагија! Сад је зимње доба, студено је, мраз је. Сад се и стари пси склањају по топлим кутовима, па ни ти мене не ћеш оставити ноћас без склоништа. — Како ти је год воља, али ја те ноћас не могу примити. Врни се као што си дошао". (стр. 39.) Старац оде, али и прокле обе кћери. „Да сте проклете сатвари незахвалне. Нека вас казни Бог, као што је казнио мене за моју неправду према Маши". (стр. 40). И оде старац заједно са Семјоном, старим слугом својим, који га. не хте оставити сама... Малаксао и прозебао донесен је у кућу најмлађе му кћери, која је лепо живела, и најсрдачније примила оца. „Напатио си ми се, родитељу, жељо моја жива! Ми ћемо твоје сузе убрисати и вратити радост твојој души". (стр. 53). Никита се кајао, што се огрепшо о Машу, и пепрестано ју је благосиљао као и свог старог слугу Семјона... Кад старац умре, испратише га родбина, позпаници и сељаци. Само се незахвалне кћери не смедоше ни појавити, јер их поче савест гристи. Маша је била срећна. Кућа јој је папредовала. Старије сестре беху несрећне. У кући је био неред, свађа, новац се губио као дим. Град им је