Просветни гласник

534

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

њиве тукао, жито им је непожњевено трунуло... То су и заслужиле ! довикује писац. * * * Цела је приноветка једна страшна историја. Од свих лица, која се у њој сиомињу најсимпатичнија је Маша, управо осии н>е, њена мужа и Сеијона сва су остала за осуду. Машина необична љубав ирема родитељу врло је леп пример за углед. И само због овога могло би се рећи да је ова приповетка згодна да помогне моралном усавршавању ученика, ако би је читали. Иначе, у опису старога Ннките ц његових кћери пичега нема што би могло у души младих читалаца изазвати племенита осећања, Све је ружно, а ружно не треба да буде срество да би се у деце створило нешто што је добро. Никита је био добар, али је доцније постуиио неразумно, па је за осуду као и две старије кћери његове. И слуга Семјон није хтео учинити са њим што су кћери његове урадиле. Он не би извесно учинио ни оно што је Никита урадио с Машом. Бог је казнио и оца и обе старије кћерп, а наградио је Машу, која је по петој Божјој заповести поштовала своје родитеље, па јој је и било добро на земљи. Мени се чини, да се овом ирпповегком и хтело да истакне да зло пролазе они, који се ове Божје заповесхи не држе. И према овоме готово би се ова књига могла препоручити да је набаве школске књижнице у народним школама, само да је приповетка лепше изведена. Али би онда требало да су и штампарска израда књиге и језик лепгаи и чистији. У овом издању има много језиковних погрешака, граматичких и стилистичких, од којих ћу навести само још неколике осим раније наведених, за које се већ видело да су махом незгодно исказане. Тако на стр. 6. има реченица: „сви су му одавали поштовање;" на стр. 7.: „оне после удаје остадоше близу очеве куће;" „укопаше је да не може бити боље и богатије" (стр. 8); „не хте да се растане са својим девојаштвом" (стр. 9); „даде за њеау душу ручак" (стр. 11); „све три ми на срцу лежите" (стр. 17); „себи не остављам ни пребијенога гроша, да ти после моје смрти пе би бб очи" (стр. 20); ,....као да нешто тресну по сред срца" (стр. 39); „сад ваља бити при себи" (стр. 44); „одговори старац тешким језиком" (стр. 55). Има и речи, које су илп неумесно употребљене или су и погрешне, као што су: сусједа, од како, од кад, ранио, дедер, диоби, сво, заварити чај, баћушка, полечи, дијете, итра итд. Штампарска израда је аљкава; у књизи има доста штамнарских погрешака, а највећа је она на стр. 50, где је првп ред с врха сложен као седми ред у тексту. Књига намењена деци треба да се одликује лепом садржином, која ће одговарати дечјем узрасту, да је написана лепим и частпм језиком, да нема штампарских погрешака и да је лепе штампарске израде. Свега овога неиа ова књига, и ја зато не бих био мишљења да се препоручи за школске књижнице у народним школама, па и ако у почетку стоји назначено да је у Руса штампана по одлуци сталнога одбора при мианастарству просвете, и да је до сад већ неколико иута прештампавана. 2. марта 1902. године Београд. Главном Просветном Савету одани Љуб. М. Протик