Просветни гласник

ОДЕНВ II ПРИКАЗИ

393

ност пишчево писање о „уегћит ЈлшШт е (§ 98. Нап.) и о инФинитиву {§ 115.), кад после свега тога увршћује инфинитив у начиие? По свој придици откомандова писац инфинитив у регименту начина за то што се он у српским граматикама зове „неодређени начин". А где му је остао индикатив (одређени иачин) ? Начина има зацедо три, ал.и не као што писац наводи, већ: 1.) иидикатив (одређени начин), 2.) кондиционал (погодбени начин) и 3.) императив (заповедниначин). Гл.аго.1 у облицима ових начина зове се тегђит ИпИит, а у инфинитиву п у остадим глаголско-именским облицима зове се тегћит 1п1'ј пИит. У Туромановој еинтакси (§ 257. Л г . пзд.) стоји: „Уз објективни инфинитив предикатово име стоји у номинативу." У Дукићевој (§ 117. 2. Нап. 1.): „Уз објективни инфипитив арироково име стоји у номинативу: „Нико не може ире смрти среЛан бити." Може ли придев као прироково име, привезано за субјекат, стајати у ком другом падежу сем номинатива (в. § 4, 2. стр. 7.) ? Ако је хтео истаћи разлику између ове напомене и напомене 2. уз субјективни иифинитив (§ 117, 1. Нап. 2.), онда је опет на погрешном путу. Јер је п тамо требало објаснити, да предикатив, привезан за субјекат, стоји у номинативу, а не додавати „или (ређе) у дативу", с тога што је предикатив у сМ. с. т1. привезан за дативни објекат, који може бити изреком казан или се подразумева, (на пр;: „Није добро човеку саму бити." (Али: „Није добро, да је човек сам"). „Боље је (т.ј. човеку, ратнику) и рањену него по све убијену бити".) Како је у § 4, 2. и § 5, 2. изнето све о слагању придева као предикатива с подметом, то су обе поменуте напомене у § 117, 1. и 2. сасвим излишне. А била би излипгаа и напомена о предикативу у дативу, даје г. Лукић у § 40, 4. казао, за шта је он привезан. У § 119. могао је писац, као што то има у Новаковића (чл. 696.), казати коју о уиотребљавању глагодских придога и о њиховој сдужби у реченици. Тако би њихове одредбе (у §§ 120. и 121.) биле краће и јасније; ади то баш није хтео писац, јер би онда парадираде у простом Дивковићевом копорану. Може ли методика одобрити, што г. Лукић у својим одредбама спомиње споредне темпоралне, компаративне, каузадне, кондиционадне и концесивне реченице и њихово скраћивање, кад о свем том ученнк до сада ништа није чуо, а учиће то тек у §§ 145—174. Колико су тим одредбе поменутих обдика изгубиде од потребне им јасности, може се ласно увидети, ако их испоредимо с одредбама других писаца. 'Гако гдаси на пр. одредба прилога времена садашњег : У Новаковића (чд. 696): „Гдаголски придог времена садашњег показује да радња, која се њиме каже, бива у једно време с радњом из главне реченице, и да је трајна."