Просветни гласник

394

НРОСВЕТНП ГЛАСНИК

У Дивковића (§ 258.): ,Сг1а§о18к1 рпз1от васМлјобМ рокагаје гас!пји 1гај]|и. која ђ1уа и јес1по тггјете к а с1 1 §1атпе 1 /, г е к е. а пиаји §а бато §1а§оИ трег^еШтш;" У Лукића (§ 120.): „Глаголски арилог садашњег времена замењује сиоредну темиоралну, комиаративну са нао да и да не, каузалну, кондиционалну и концесивну реченицу и иоказује несвршену радпу, која бива у исто време кад и радња главне реченице, а имају га само несвршени (имиерфективни) глаголи. Сиоредна се реченица може само онда скратити, ако је иодмет главне и сиоредне реченице исти Ако изоетавимо имена споредних реченица и завршетак о скраћивању сиоредних реченида (а тому није овде места, већ у науди о с.гоженим реченицама), онда имамо пред очима преписану Дивковићеву одредбу. Шта Се његова наука о компаративним реченицама са „да не" тиче нека не мисди г. Лукић, да мора сваки примати за непобитну истину оно, што он каже, и ако и не докаже. Веома се вара, ако мисди, да је своју тврдњт доказао тим, што наводи нрпмере за своје компаративне реченице, као: „ Он ње не слушајуКи узјаше на свога коња". „Она је ишла не знајуКи ни сама куда." „Али он њу не слушајуЛи иође у некакав град." „ Царева кКи онда открије своје лице и не сепајуКи се своје белеге ." Ошш је само доказао, да се није умео користовати оним, што су напреднији синтактичари изнели. Наук о сложеним реченицама је и т школским требницима тако лепо и прегледио обрађен, да се морамо чудити, како је могао писац и у овом и у § 166. изједначити чисто модалне реченице с компаративнима; јер њему „модалпс" значи исто што и „компаративне')." Кад у простој реченици лучимо прирокову одредбу за начин од одредбе за порсђење, морамо и њихове заменике споредне реченице модалне (за начин) разликовати од реченица компаративних (за поређење). Реченице, које писац наводи, и које смо исписали, нису комппративне всћ модалне, а такве се скраћсне реченице могу растворити т развијене споредне реченице свезом „да не* или „а да не" а могу се растворити и начином прпређивања свезом „а"; на пр. одредбу за начин „без мога знања" можемо исказати приређеном реченицом: „а ја за то нисам знао", или споредном реченицом: „а да ја за то и не знам" или скраћеном реченицом: „аја за то и не знајући". Да се сетио оне накараде „без да", која је превод немачкога „оћпе (1азз" п потпскује нашу свезу „да не, а дане", био би уз њу у немачким синтаксама нашао и свезу .Јш1ет" и у исти мах и то, да се њима почињу „Мо<1а1е АЛтегћЈаМ^е." Све ово вреди и за тачку в. у § 121.

1 «. § 166 натиис: Поредне (модалпе или компаративне) реченице.