Просветни гласник

396

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Као што се из овога иоследњег правила види, отиочет је и одсек о с.10женим реченицама иогрешно. Да иосле свега, што смо казади, улазимо у његово разматрање, држимо да није потребно. Узгред смо указади на нетачности у н.ему, и казаћемо, ако устреба, други нут више. Није нам жао утрошенога труда и времена, јер нисмо радн, да нас коре немаром према недостацима у књигама од науке, књигама шкодским. Ако смо се ллтилн тога иосла, нисмо то нинили у намери, да кудимо пишчев рад, већ да савесно послужимо науци и шкоди. Признајемо, да јо ова „Синтакса" заиста садржином обилатија од свих готово досадашњих синтакеа за школу иисаних, и потрудили смо се, да покажемо и докажемо, на који је нанин постала тако обилатом. Али баш то, што је тако обилата — остављајући на страну њену слабу обраду — може бити за школску књигу рђаво; .јер многа њена мање знатиа и употребом скучена правила могу бити опасна у рукама невешта наставника или мало школована читаоца. Да не бисмо говор отезали помињемо само параграФе, и то: § 6, 9. Наи.; § 50, 1. б. предлога „кроз";' § 55, 1. Нап. 2. предл. „међу"; § 63. Нап.; § 64, 1. б. Нап.; § 64. 1. д. Нап. 2.; § 65, б.) и в.) што би се све (па још и друге ствари) могло без штете изоставити из књиге, за школу писане. Многа се правила, исказана на једноме месту, понављају од речи до речи на другоме месту, па се тим не само увеличава обим књиге, него се и скреће пажња читаочсва с предмета, о ком се говори. Где се укаже потреба иоменути такво правило, довољно је упутити на тај иараграФ, у коме се о њему говорило. Ми овде примера ради износимо нека од тих поновљених правнла, мећући у заграде параграФ, у ком се исто правило од речи до речи доцније понавља: § 6, 2. б. Нап. 1. (§ 82, а. Нап. 4.); § 7, 9. Нап. (§ 117., 1. Нап. 1.); § 12, 3. Нап. (§ 85.); § 40, 4. (§ 117, 1. Нап. 2.); § 100, 3. Нап. 1. (§ 106. Нап. 1.); § 100 3. Нап. 2. (§ 106. 1 и § 118, 4. Нап. 4.); § 104, 1. Нап. 3. (§ 122. 2. а. Нап.); § 105. Нап. (§ 122, 2. б. Нап.); § 114. (§ 170.); § 119, 4. Нан. 4. (§ 124, 2.) итд. Терминологија ове „Синтаксе" не може нас задовољити. Писац не само што не пази на разлику синтактичких термина, него се и удаљава од уобичајене терминологије у граматици у опште. Не пази, на пр. на разлику између „прирока" и „прирокова имена," између „одредбе" и „допуне." Избацује у § 9. уобичајени термин „додатак", зовући споредне реченичне чланове „сибтактичним одредбама", па после свудаупотребљава термин „додатак". Акузативни објекат крсти разиим именима, као: „прави," „непосредни," „ближи" и „днректни" објекат. Место „вештаствене" (именице) нише „градивне." „Компаратив" је у њега „први поређен придев" (место први ред поређења), а „суперлатив" „другн поређен придев" (место други ред поређења).