Просветни гласник

ОДЕНЕ И ПРИКАЗИ

397

Несрећан је и у избору термина, кад има да бира између више њих. Тако зове он савезну заменицу „што" (§ 12.) и неодређене замениде »што, што год, нешто" (§ 87.) личним заменицама. Овде бира из опште ноделе заменица на „ личне " иди „именичке" баш онај најнеподеснији назив. Ми бисмо у тој иодели задржали само назив ,именичке" и никако не бисмо ставили још „или личне;" јер заменице: „што, нешто, ништа, свашта, којешта" не замењују „лица" већ „ствари," док се заменице: ,ја, ти, он, ми, ви, ко, неко, нико, свако, којеко" говоре само за Ђ лица. и Имена лицима и стварима су „именице" а не „лица," с тога ваља за заменице, ко.је замењују именице, само назив „именичке," а никако и „лмчке." Кад се у посебној подели заменица на: личне, присвојне, показне, упитне, савезне (односне) и неодређене наводе као личне само: ја, ти, он, ми, ви и иовратна себе, а све остале горе поменуте личне (именичке) заменнце улазе у категорију „уиитних, савезнпх и неодређених", онда се овим ствара у ђака, који се и иначе држе оне посебне поделе, само забуна. Нема ти јаднијег детета у српској синтакси од атрибута, који је прави полибаптист. Не сме нам бити за чудо, ако једнога дана чујемо, да је убоги атрибут поднео молбу минисгарству унутрашњих посдова, да му оно утврди презиме, кад му српска просвета непрестано надева нова имена, и то горе од горега. Једни га зову додатак: „придевни," други „описни," трећи „спојенп," четврти „прости" итд. Додатак „придевни" одговара најбоље оној служби, коју атрибут врши, а ипак се нико на њ не осврће, него сви јуре за оним безначајним именом „прост" па и г. .Аукић. Што би нам шкодило, кад се и многи други граматички термини сковали, да место „нридевни додатак" прихватимо за атрибут несковану реч „придевак" (в. Вуков речник) поред сличних граматичких, термина, као „наставак" „дометак" и „предметак." Онда би и „прости и проширени придевак" (прости и проширени атрибут), о коме говоре све напредније словенске граматике, имао своје значење у синтакси. Тако бисмо имали у овим примерима иросте атрибуте: „То не била два бора зелена, ни међ' њпма танковрха јела: већ то била два брата рођена, међу њима сестрица Јелица." — „Л.еп је зоре осмејак, леп је дана огрејак." „Л.ети као муха без. главе;" а ироишрене атрибуте у овим иримерима:" „Дође момче црна ока на коњицу лака скока." „Тужан је јаук из околине, громак је одзив гласа твог, тврда је мишца српскога сина, свете су патње р о д а м о г." Кад смо се већ дотакли неподесних термина за атрибут, сетимо се још већега јаднпка од атрибута, који се зове „број." Док је атрибут, који врши само једну службу у граматици, обасут свакојаким надимцима, неће се нико смиловати на „број," да му бар још једно нме