Просветни гласник

398

НРОСИКТЈЈИ ГЛАСНИК

надене.. Звала се газдарица му „аритметика* или „граматика," свака га зивка само »бро.ј." Да је бар женскога рода, могдо би се о њему рећи, гледајући његове разне службе, да је.ет Мас1сћеп 1иг А11ез. У аритметици игра бар улогу каваљера, али у граматици је нрави покућар. Сад се њиме бележи име врсти (пшпега1е), сад граматички питегив (једннна и множина). Вечито чујемо: „Синтакса је догика језика." Тешко нама, ако ову нашу догику стане претресати неки логичар у „Подицијском Гласннку," па изнесе на видик ону логичку дсфнницију броја: „Број је име броју," и ако тому дода још све, што наше синтаксе казују о броју, као: „Бројем се иоказује колико има чега на броју и.хи где је што ио броју на реду." Ово није из .1укићеве синтаксе, али и у њој читамо (§ 75.): „Бројеви казују не само број предмета, већ и њихов ред у бро.јању." Још 1890 год. изнео .је П. Ђорђевић у „Коду," да је незгодно речју „број" бележити и име врсти (питега1е) и граматички пшнегиб (једнину и множину); :за име врсти Дивковић вели „бројно име." Ова је реч незгодна и с тога, што се, кад њу употребимо, не разликује име врсте речи од онога што значи сама врста (као кад бисмо на нр. речју „ лице " звали личне заменице). С тога би нрема речима „именица" и „заменица" могла бити начињена и реч бројница или бројевница за име речи, која именује количину или број. Јамачно је сваком наставнику српскога или и кога другога језика доста посла задавала двосмисленост ове ])ечи број. До душе овај су термин „бројевница" прихватиле немачке граматике за наше средње школе, али у српским граматикама иде све по старом. Ту леиу и корисну новину не видимо ни у Лукићевој „Синтакси", али видимо, да је у сво.је крило нримила и којештарије, као ону наномену у § 7, 9., коју још од речи до речи понавља у § 117, 1. Нап. 1. 11 она имена падежа (као: именитељни, родитељни итд.) нисмо заменили згоднијима, већ смо их натоварили на леђа оном граматичком нокућару „броју," па их зовемо 1., 2., 3. итд. падеж.. Ну како је у једним српским граматикама инструментал 6. и локатив 7. падеж а у другим обрнуто, шта смо створили него нову забуну. Збрисавши имена иадежа, која су служила као обележје бар главних њихових Функција, доконали смо се бројева, па бројећи онако по нашински, дошли смо с надежима до банкрота. Такав немар према српском језику, који је и иначе привременим програмом до зла бога уназађен, за осуду је. Изгледа, да смо се зажелели онога доба „кад се мислило —• но замућеним појмима о језику и о државном праву — да у свима другим наукама ваља научне распре да расправља •сама наука, а у филологији треба сва питања у распри да прежине државна власт постављеним државним законима. 1

1 Бошковић: Скуп. описи II. стр. 83.