Просветни гласник

430

нрооветни глдсник

, и на свом месту, у одређрним границама времена и простора. Свако поједино добро јесте добро само за поједнно време, за поједини простор. Чим иређе своје границе времена и простора, и тежи да се и даље одржи, оно постајо 3.10. Деспотизам и неограничена влада појединих дичности добро је за незреле народе, јер их само то навикава на покорност, један од основних услова социјалног живота, а код зрелих народа они постају зло, пошто је ћуд појединих личности и сувише слаб ослонац за велика тела зрелих народа. Добро је што је примитивни човек био лукав, суров, грабљив, себичан, јер се само тим оружјем могао тада одбранити и одржати; код зрелих, цивилизованих људи те стране душе човекове, постајући све више зло, ^уступају пред хуманошћу и љубављу. Хуманост и благост доносиле би примитивном човеку само зла; данас оне доносе све више добра. Добро је што дето ни.је свесно живота, његових болова и бораба, јер свесно тога не би могло расти ни напредовати, а зло је кад зрео човек није свестан шта му у животу и друштву треба чинити — зло и за њега и за друштво његово. Свесг је зло за прве ступае живота, добро је за зрело доба. Зло би било да је примитиван човек био свестан да је он остављен самом себи, и да око н>ега нема никаквих духова ни божанстава, који се брину и боре за њега и који се могу умилостивити у његову корист, јер му та свест не би дала да икад изиђе из мрака животињског живота. Добро је што у све зрелије друштво људско све више продире свест да је човек остављен самом себи, да је. Бог далеко од људских молитава и жеља, и тиме је човск све више упућен на људе, те се људи све више приближују један другом. Ропство је добро за незреле народе и за прва времена цивилизације, јер је оно омогућило негу цивилизације и образованости у првим државама а ропство је зло за зреле народе. Слобода је зло за незреле народе а добро за зреле. Хришћанство је бидо зло за античко доба доносећи распадање античког друштва; данасје оно једно од највећих добара и на њему модерни народи зидају велику цивилизацију човечанства, као што би и данашње социјалне идеје у античко доба доносиле само превремено распадање античког друштва и тиме само одложиле цивилизацију људску. Бруну и Галилеју, Виклифу и Хусу њихове су идеје нанеле само зла, јер њихова времена нису била зрела за њих; • потоњи проповедници истих идеја успевали су са спремнијим и зрелијим временом. У прва времена друштва људског освајачи су добротвори, данас су они злочинци. Тако је свако добро само на свом месту и у своје време, у одређеним границама количине, величине и снаге; чим пређе те границе оно постаје зло. По томе добро није ништа супротно злу, као што и истина није ништа супротно заблуди. Добро је само ограничено зло,