Просветни гласник

70

крају године деси се да онај који није био предан, а лако схвата, добијс награду, а онај који је био вредан, али тешко схвата, не добије награду, те стога тај ученик као н његов родитељ осећд неку неправду. Дакле, може да добије награду и оиај који се није трудио, али је од ирироде обдарен, а да не добије награду онај који се истннски трудио. Кад бих даље говорио о овоме питању, отишао бих у теорију, а то би ме одвело и сувпше далеко, с тога ћу ја напоменути само ово: да на тај начин, кад се ученику на крају године поклони књига, да се онда код њега место непосредног интересовања, појављује посредно пнтересовање, а код ученика треба будити бапг ово непосредно пнтересовање. Ученик треба да се одушевљава науком из унутрашњих побуда и да је заволи из непосредног пнтересовања а не да учи за награду, јер кад ученик зна да учи за књигу, онда се ово непосредно интересовање баца у засенак. Отуда се код нас често дешава да се онп који су за све време школовања били одлични, у доцнијем животу не показују продуктпвни, а у земљама где је тај систем награђивања одбачен има више продуктивности. Ја мислим да и код нас треба укинути овај обичај поклањања књига ученицима о годишњим испитима, а опо што се тропгн на име куповања књига од стране државе или од стране округа да би било корисније употребпти на уношење књига у народ — дакле ако се за тај новац отворе свуда ђачке књижнице, одакле ће се књиге давати на читање ученицима, и онда ће их поред ученика читати и остали чланови породице. Овако ђак добије књпгу па је чита илп не чита, а кад бп сс место тога набављале књиге за ђачко књижнице, онда би их читали и осгали ученици и њихови родитељи, и на тај начин, уношењем тога новца за ђачке књижнице ми би постигли онај главни циљ поклањања књига: да се што више књига унесе у народ. Дакле, моје је мишљење да ово поклањањо књига треба избацити. У Немачкој то се одавпо избацило п нема тога обичаја, и само се још у Француској одржао тај обичај. Дакле сви разлози говоре противу тога обичаја и ја, као што рекох, мислим, да бн га и код нас требало одбацити. Вед. Вукићевик. — Господо, ја одмах морам да изјавим, да сам нротиван мишљењу г. предговорника. Ја мислпм да децп треба дати што више књпга и на тај начин што више књига унети у народ. Ево зашто. Писменост, која се добива у основним школама, као што знате по стварним ресултатима, није ностојана и ннје онаква каква треба да буде. Ту нисменост треба одржавати, а то се не може друкчије учинити него само књигом: ако што више књига поред деце уђе у једну кућу, онда ће се на тај начин омилити читање књпга у породици, у народу, па можда ће се због тога иридобити неко који ће купити по коју књигу од оних које књижари носе но вашарима. Дакле, ја мислим да би и даљс требало задржати овај обичај поклањања књига учепицима о годишњим испитима, и само би сад могло бпти питање о томе: какве књиге треба поклањати ученицима. Ја мислим да, ако