Просветни гласник

74

т. ј. питање је: какве књиге треба поклањати ученицима, па да се постигие тај циљ, да се у иарод пусти популарио штипо. У нас иостоји мишљење: да књига за дете пије и књига за човека. У ствари строго узсвши ја мислим да је књига за народ нисана популарно у исто време и дечја књига. Управо дечја књига треба да је написана тако, да може послужити као васпитно сродство и за сам иарод. II кад тако схватимо значај награде, онда треба да се носаветујемо о томе : да ли има начпиа да се сузбије ово зло, које се види и у овој години, а то је трговање с књигама и нагомилавање једних истих књига, јер и поред тога што се вњиге шаљу на нробу, ми ипак видимо да се сваке годиио дају децп скоро једне исте књиге, те се отуда дешава, даједан ђак но 2—3 године добија јсдну исту књигу, а то стога, што је књижар набављао једне исте књиге. А зашто? — Зато, што од те књиге добија већн рабат те тим и сам внше добија због чега само те књиге и држи; другпх књига и нема. У осталом ви знате да се у селу мало разбирају о томе. ПГколски одбор реши да се да 20—30 динара на награде ученицима и нареди благајнику да за ту суму наба.ви књиге, које ће поклањати ученицпма. Кад сељак оде да куни књиге, књижар му да опет оне књиге на којима има највшпе рабата, а учнтељ те књиге мора да прими, јер се често те књпге купују на вересију стога што нема новаца у школској каси. Књижари набављају н такве књиге које ја никад не бих ирепоручио да се набављају за поклањање ученицима, а школски одбор неће да остави децу без награда и онда се набављају књнге каквнх се нађе у књижари. ГОта више кад се такве књиге преко деце нуштају у народ, онда се тиме убија воља за читањем. Требало би још размислити и о начину како бисмо могли сваке године награђивати ученике основних пткола, и о томе какве књиге треба употребљавати за поклањање, али да при том неко води рачуна које су књиге, набавл>енс једне године, па да се идуће године не набављају те исте књиге него да се набављају најновије и најбоље књиге, а само у недостатку таквих књига, да се узимају и оне које су од трајне вредности, јер заиста има књига које по својој садржини могу да живе по неколико деценија. Ја ту мислим на народне песме и прпповетке, и ја се не бих бојао да се унесе у народ сваке године по једна збнрка народних несама и других народних умотворпна. Читајући по десет нута једну исту песму, дете онажа особипо којо раније није уиозпао. Што се тнчо збирака умотворина, које се находе но збиркама поједииих писаца, ту треба да будемо врло обазриви, те да пуштамо такве збирке, које су у погледу стила и излагања мисли такве, да оне буду не само за ђачке књижнице нето да уђу у народ као штиво, а ја мислим да то нико не може постићи боље од централне просветне управе — од министарства просвете и црквених послова. Дакле, ја мислим да то треба да нотиче из министарства просвете, а школски надзорници да питају поједине школске одборе, колико имају одређено, иа да на основу тога -шаљу требовања министарству иросвете,