Просветни гласник

7 5

које на основу тих требовава набавља и шаље иотребне књиге непосредно школама као што се шаље „Просветни Гласиик". То је до душе велики иосао, али није гатетан и могао би се лако обављати, ако се у министарству ангажује једно лице, које ће се о томе старати. Дакле, прп свем том што би овај иосао бпо велики, ипак би требало да се овај начин усвоји, кад се узму у обзир користи које се тиме иостижу при остварењу онога циља, да се што више књига пусти у народ, с једне стране, а с друго страие што ћо добре књиге бити миого јевтиније него до сада. ТТТто се тичо рабата, питање је да ли ће се рабат употребљавати на набављање и поклањање што већег броја књига, па и ако се набави и поклони више књига, ипак то не мора стајати у вези са ђачким књчжницама. Ја мислим, дакле, да би ово књиго требало да набавља министарство нросвето, а оно новац за књиге може добивати онако исто као што га Државна Штамиарија добива за „Просветни Гласник" (чује со: не може тако). Ако не може тако, онда може свака, општина да исплаћује рачун за књиге непосредно министарству просвете. Разуме се на овај начин би се набављале књиго само за вромо, а доцније, кад будемо нмали боље књижаре и ио селима и по варошимгГ, министарство неће бити у тој невољп да и тај иосао врши. Др. Душан Рајичић. — Ја бих хтео да предложим, да прво расправимо јодан део овога питања, да не бисмо можда узалуд говорнли о оном другом делу, пошто је време кратко. Дакле, прво треба да пречистимо ово питање: је ли поклањање књига иотребно или је излишно, .јер можемо решнтн да књиге не треба. поклањати, и онда тим самим излази да не треба говорити о начину како да се то изврши. а друго да решимо да сваки говори само известан број минута, да не будемо опширни. Мени је мило што се сва г.г. предговорници слажу са мном у томе, да је боље усвојитп систем непосредног интересовања и избацити обичај давања награда, само ја не разумем зашто се онп плаше, да се то код нас у Србији не може извршити. Еаже се: боље је тако, али је то за сада немогуће, стога треба навикавати наш народ да живи без тога обичаја, а док се народ не навикне на то, дотле да се задржи овај обичај. Ја не мислим тако. Ја. мислпм да је згодније да се тај обичај одмах избаци, па ће се народ навикнути на то и биће му обична ствар, јер тај обичај и није нотекао из народа. Народ не награђује за извесне ствари. Народ чинп помоћ кад изражава милост, на пример: о свечаностима, о слави и т. д. Дакле, тај обичај није постао у народу, него је то иостало од оних који су школске установе уводили у живот. Замислимо то стање кад се књиге не би поклањале ученицима. ПГта би онда било на крају школске године? — Ученик напредује према индивидуалној способности и сваки осећа неки релативни напредак п осоћа се задовољним са својим успехом, који је он доживео, и нема ни помена од .зависти. Замислимо други случај. Сваки се ученик преко годнне труди да заслужи нагрг.ду, али је неко не заслужи, било што није од природе обдарен, било