Просветни гласник

77

Други разлог који су господа износила да иоткреие потребу награда, то је одржавање иисмености. Веле да ће се помоћу књига, које се поклањају утеиицима, одржавати нисменост у народу. Ја мислим да они који сврше школу па забораве читање и иисање, не заборављају само зато што немају шта да читају, има томе и других узрока. Алн узмимо нека је само тај, онда настаје иитање да ли су само ове награде довољне да очувају писменост у народу ? Ми знамо да је врло мали број ђака који добију награду, и онда шта је са осталом децом која ннсу добила награде? — По овом значило би, ми остављамо баш намерно да забораве иисменост кад им не дајемо књигу као испитни дар. Ако би се пак хтело да се овим књигама" одржи писменост, ја мнслнм да би онда било згодније да се овај новац који се тропш за ове награде, утропш на отварање ђачких књижница у свима сеоским школама. И иначе је, господо, тежња да се установе ђачке кљижнице; овим новцем би се то могло брже остварити, и кад се то изведе, онда је пајзгодније, да се из тих књпжница служе књигама сва деца, не само она која су у школи него и она која су је свршпла. Лепо је да ђак, који сврши школу, одржава и даље везу са њом п као што Вам је познато у другом свету школа прати и даље живот свова бившег ученика и гледа на неки начин да очува везу с њим. Оваквим књижницама могла би се одржавати и иисменост и чувати ова веза. Неће ли се то, господо, онда бих и ја као и господин Рајичић за одржавање иисмености предложио један бољн пут од поклона о испитима, а то је: да се свима учеиицима, који сврше последњн разред у месту поклони по једна књига, а нарочито ако хоћете, то би се могло радити у оннм крајевима у којима, како се вели, троба да се шпри књига, а то су источни крајеви. Ја мислим да би се на ова два начина постпгло оно што госнода мисле да би се постигло поклањањем књига о годишњим испитима. А уједно би се и избегле оне штетне послбдице које долазе од испитних награда. Софроније ( имнћ. — Господо, ја ћу бити врло кратак, јер рачунам да је ова тема псцрпно третирана. Ја хоћу да кажем само оволико: ми смо Срби, то је одавно речено, донекле у примању туђих обичаја, мајмуни. Ми хоћемо да примимо оно што је туђе па макар како то било. У овом иогледу не мислим да применим ову поеловицу. јер је Факт да г. Рајичић има право и да са теоријског гледишта треба избацити поклањање књига. Међу тим, и ако се сви слажу с тим, ипак веле да овај обичај треба задржатн, а нарочито кад се имају у виду паше прилике. И ја сам, господо, за то. Еад се теоријска страна износи, онда су се имали на уму Немци, а не Срби. И Немци су до најближе нрошлосги поклањали ученицима књпге, и тек од скора су избацили тај обичај. У осталом њпма је то било лако учинити, јер су они .једноставан народ, они су посвршавали све своје националне послове, и сад су се одали само на просвету п културу своје земље. Код нас Срба није тако. Ми имамо пуно националних