Просветни гласник

16

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

све на основу једне једине очигледне представе једне најближе планине, или чак и без тога, већ за свако име нове планине ствара Фантазијом својом из старих иредстава. — нову представу и о тој планини. Тиме се, као што се види, образује и нека нова духовна садржина у вези са сваким новим географским именом, што у првом случају не може да буде. Овако, као што је с планинама, тако је и са свима другим географским објектима. Истина за овакав рад потребно је више времена, а сем тога може се иасти у другу погрешку, а та је, да се међу детаљима изгуби делина. Али ће се ваља!* радник увек лако и у овоме помоћи. Међутим, главна оиасност: вербализам у настави (учење речи без иредстава о ономе, што те речи значе) тиме је потпуно избегнута. Ну да не би изгледало, као да сам ја противниа прегледа у земљописно.ј настави, напомињем, да су ти прегледи за утубљивање предаванога градива веома потребни. Само што је за њих сасвнм друго место, а не уџбеник. Ти прегледи садржавају (како у геограФији, тако и у другим предметима) било збијено изложену есенцију, резиме предаванога градива, било систем појмова и закона, који су задобивени на основу обраде извесне конкретне наставне грађе. Целина те конкретне грађе (методско јединство) разрађује се у школи по извесним психичким законима, по којима бива духовна асимилација новога традива, па се по том из ње издваја битна садржина или се упоређивањем с другом познатом конкретном грађом образују појмови и законн. Кад ученик и сам духовно суделујући у таквом раду под руковођењем наставниковим дође до тог зби.јеног знања или тог система појмова и закона, онда га он, прегледно и кратко, заиисује у нарочиту књижицу за тај иредмет. II та његова књижица, — чија је садрашна продукт његовога духовнога рада, — јесте његов подсетник, његов уџбенпк, којиму је у толико милији, што изгледа као да је он сам писац његов и из кога га свака реч подсећа како на поједине моменте спољашње ситуације минулих предавања, тако и на оне ступњеве духовнога рада његовога, кроз које је морао проћи, док је до тог система појмова дошао. А ово све никако није у стању да учини туђ преглед у једном оваквом уџбенику; велим туђ, јер није постао духовном саморадњом учениковом. Када се овако дође и до знања конкретне садржипе и до издвојених карактеристика, појмова и закона, онда се приступа било иманентној репетицији (понављање у другом реду и с другог гледишта), било примени задобивених појмова и закона. II ту долази уџбеник до свога права као — гитиво, јер се обе ове користи постизавају тим штивом, особито у земљоиисној настави. Само ваља још додати, да овако збијен преглед, као што је овај земљоиис, не може за овај циљ продужитн такво земљописно градиво, које би ученика могло духовно пренети на онај терен, који се проучава, те да се на њему може слободно оријентисати и кретати, па чак такав преглед не а,аје ни иогодно градиво за иманентну репетицију. Из овога је јасно, да сам ја за земљоиисну читанку, а не за овакав уџбеник земљоииса, као што је овај од Симића и Храбреновића. Па ипак ја нисам мишљења, да се овом уџбенику забрани приступ у школу с тога, што ни раније одобрени уџбеници нису ни у колико бољи од овога. Београд, 10. маја, 1903. Савету ионизан Др. Сгеван М. Окановић проФесор Женске Учит. Школе при Вишој Женској Школи Краљице Драге.