Просветни гласник

352

просввтни гласник

готском дрвенаријом, пред прозорима из Препорођаја или још из Средњег Века, усред једног строгог н најукуснијег раскоша, међу дивним отисцима, бакрорезима и књигама. Еад у вече силазите низ степенице уз светлост која дркће по црним облицима, чини вам се да корачате по каквој нарочито удешеној позорници. Ни у чем се овде не оскудева: ни у уметничкој лепоти, ни у природним свежинама, ни у озбиљним и величанственим историским утисцима. Кад сам мало час обилазио колеже, наводили су ми имена старих овдашњих становника, слутналаца који су постали славни за вечна времена: ВиклиФа, Црног Кнеза, Сера Волтера Ремија, Била, Хамдена; Архијенискона Л.ода, Ајртона, Адисона. За, сваку грађевину има у Вођу забележен дан односно време ностанка, име оснивачево, а за тим и кад је колеж оправљан или обнављан. Сви ови стари људи као да још и данас живе; јер их је иадживело њихово дело и оно се држи и траје. Мудрост старих времена исписана је у латинским изрекама по зидовима, на једном часовнику читају се изнад бројева ове свечане речи: Регеип^ гтртапГиг. — Па ипак ово није никакав мртав ни успаван град; савременим радом довршује се и увеличава овде старинско дело; савременици приносе као и њихови преци да се одржавају старе и нодижу потребне нове грађевине. Пошто се у Бодлејевој књижници виде рукописи и драгоцене књиге, Ван Дајкови, Лллијеви и Нелерови ликови, наићи ће се мало даље на новију галерију нацрта и оригиналних цртежа од РаФаела и Микел-Анџела, у којима с недостижном лакоћом и слободом искачу осећај наготе, живост и величанствени паганизам Препорођаја. Та збирка је стала седам хиљада ф . ст., и на н.у је дао четири хиљаде сам Л.орд Елдои. — Био сам у две-три проФесорске куће, од којих једне личе на старе Француске домове, док су друге потпуно савремене и лагодне, а свака од њих има цветњак с племенитим и веселим изгледима. У најстаријим се поред ликова претходника по дуварима налазе искупљени предмети најсавременијег намештаја. Упоређујем нх са становима наших научника, који су нека врста кавеза на трећем спрату по кућама каквог великог града, за тим са жалосним становима у Сорбони, и помишљам на изглед сужености и суморности нашег Француског Колежа. — Јадни Французи који су тако сиромашни, а живе у шаторила! Ми смо јучерашњи народ, који од оца на сина цеде и унропашћују Луј XIV, Л.уј XV, Револуција и Царевина. Ми смо порушили све што смо имали; па је ваљало зидати и подизати све из нова. Овде поколење које долази не прекида везу с оним што му је нретходило; реФорме се накалемљују на установе што постоје, а садашњост лродужује прошлост, наслањајући се на њу.