Просветни гласник

762

ПРОСВВТНИ ГЛАСНИК

није неизоставно потребно знање класичких језика, барем не оба; настава класичких језика ноглавито се тиче Формалног н естетичког образовања. Вредност латинске наставе за Формално образовање.у онште јелризната и нема тако много противннка. Најјасније се види на елементарној настави, какве елементе за Формално образовање садржи у себи латинскж језик. И у науци о облицима и у синтакси ученик добије праве нојмове тек на латинском језнку и изучавање његово много помаже разумевању матерњега језика, те се скоро на сваком латинском часу потврђује Гетова изрека: „Ко не учи туђе језике, тај ништа не зна о свом властитом". Модерни језици не дају толико користи ни у науци о облицима ни у синтакси, јер у њима нема ни онога веома инструктнвног момента строго логичнога слагања реченица^ као у латинском, а још мање нсихолошке нровидности као у грчком. Ј. и на нримерима ноказује, да се модерни језици никако не могу мерити са античким језицима, што се тиче њихове вредности за Формално образовање. Француски језик даје до душе врло важну грађу за историју облика и значења, али се ова грађа може употребити тек на основи тачнога знања латинског језика и тражи, сем тога, тешку студију старпјих језиковних периода. Да би се, вели, избегао неспоразум, Јерузалем додаје, да он ни из далека не жели да смањује вредност модерних језика за образовање. Он сам има студији Француског и инглескога језика много да захвали, те увиђа, од колике је вредности знање ова два језика. Они отварају врата од две богате и веома знатне књижевности, чине могућним међународни научни саобраћај и олакшавају разумевање умнога иокрета од XVI века на даље. Шипер .јо веома јасно показао културни значај Инглеске, и Јерузалем би могао само^ рећи, да је он пре врло мало казао но врло много. За науке је знање оба ова језика скоро неизбежно, из њих може много да научи н филолог школован у грчком и латинском језику. Ј. само тврди и хоће да. докаже, да Француски и инглески језик сами нису у стању да даду ону меру Формалнога образовања, које нам је сада потребно више но икад. Он се боји, кад би се Формално образовањс давало нашој младежи само наставом модерних језика, да би се смањило умно умење, логичка окретност, лакоћа и оштрина у схватању код нове генерације. Многи би, као проФесер Шипер, хтели да се латински задржи као основа Формалном образовању, али да се одбаци грчки. Против тако уваженога и тако знатног супарника морају се, вели Ј., врло пажљиво прибрати аргументи, ако хоћемо, да се докаже, колпко би образовање много изгубило од вредности, кад би се укинуло учење грчкога језика. Прелазећи тако на питање о вредности грчкога језика за образовање, Ј. мисли, да је та вредност у Формалној, естетичкој а тако н етичкој страни. Внламовиц, на супрот, држи, да је грчкој настави главна сврха дубље улажење у историско образовање. Па и ако се оно што би хтео Виламовиц у школи не може никако ностићи, ипак нас је он задужио