Просветни гласник

108

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

о ириликама у несловенским државама говори на 10 1 / 2 лисги, иоклоњено је приноведању о приликажа у словенскизЕ државама (скупа са Византијом) 19 листи. Г. је Зрнић, даклб, својом књигом доскочио горе споменутом .великом злу, пруживши нам такову Опћу историју која ираведним сразмером расправља о прошдости како Несловен! тако и Словена. А како је то т нас сасвим новнна, па уз то још и корисна и пријатна новина, имамо му то урачунати у велику заслу/у и сматрати као главну врлинт његове књиге. Али је г. 3-у осим тога пошло за руком да својом књнгом задовољи и осталим захтевима: да му причање буде увек објективно а уз то задахнуто слободоумним духом, да се темељи на најновијим резултатима историјског истраживања, да буде јасно а уз то и занимљиво, и да не буде преопширно а да ипак обухвати све важне догађаје. Стога искреном добродошлидом поздрављам ову Опћу историју, као црави добитак за српску књижевност. II тиме бих могао и завршити. Ово неколико речи могло би бити и сва одена, да није оне молбе г. пишгаеве у краткој „Напомени", којоммоли суд (свакако: детаљнији) о својој књизи, „да би се после оцене могло доћи до бољега уџбеника из овога нредмета". Ова молба одаје уједно и велику скромност г. цишчеву. Јер, док многи и многи наши „писци" напишу сасвимрђаву ствар, иа не само да не траже никаква суда, него чак неће ни да чују ни сасвим оправдане и разложне критике, — и покушајте им је само рећи! г. 3. за свој у свему врло добри рад „моли" оцене, јер му је стало само до ствари, т ј. да добијемо што бољу школску књигу из овога предмета. Услед тога, и јер и сам то исто желим, изнећу и своје детаљније прнмедбе о овој књпзи. Нађе ли се међу њима и која замерка, то лепо молим поштоваиог г. писца да је не схвати криво, него једино као пријатељски савет, као искрен одговор на искрени позив, јер и одговор, као год и иозив, потиче из исте племените побуде. Уосталом против свију замерака оправдава г. писца то, да је увек много лакше већ готовом послу замерати, него иосао доготовити. Стварне примедбе су ми следеће: Код нриповедања историјских догађаја мора се тачно разликовати узрок од иовода. Ја на пр. то, што Атила није добио сестру цареву (Валентинијана III.) Хонорију за жену, не бих назвао „узроком" његову нападању на Запад, — као што г. 3. чини (стр 6.), — него бих рекао да је то био повод. Добро би било да је г. 3., сдоменувпш двонедељно пљачкање старога Рима (стр 37.), споменуо у загради и израз „вандализам", јер ће тченици често чути тај израз, па нека знаду и како је постао. ' За Теодорика Великог може се споменути да се старао не само „о земљорадњи и о подизању и обнављању јавних грађевина" (стр. 39.), него и о индустрији и трговини. Требало би јаче и јасније истаћи полет науке и