Просветни гласник

3

ОЦЕНЕ И ПРИЕАЗИ

111

Уз речениду: „Са својим су стадима прелазили (Мађари) с леста на место" (стр. 57.) могло се у загради сломенути: „Номади". Мислим да ученицима неће бити доста јасан израз „хијерархија власник&" (стр. 59.). Чини ми се да већини ученик§ неће бити јасно, зашто се у Средњем веку време за које није било слободно ратовати, т. ј. од среде увече до понедељника ујутру, звало „Божји мир" (стр. 60.). Стога не би шкодило и то протумачити, а може се у неколико речи. Врло .је добро што г. 3. казује ученицима како је изгледао витез „потпуно наоружан и спреман за бој" (стр. 62.). Али би исто тако добро било па и потребно, да се каже како је изгледало одело и ненаоружаног и за бој неспремног витеза. То би јога и врло занимало ученике, када би чули, рецимо на пр., за панталоне са ногавицама разне боје, једне, да кажем, са црвеним и зеленим пругама, а друге са љубичастим и жутим! Писац школске књиге треба да гледи — барем онде где је то могуће — да му књига буде привлачна, јер ће је онда ученици рађе и чешће проучавати. Исто је тако требало рећи коју и о храни. Еао карактеристику сина и наследника Симеунова, цара бугарскога, Петра (927.—969.) није доста казати само: „бејаше слаб и не могаше му (оцу) извршити тежњу" (стр. 69.). Колико је лепшу карактеристику царевд Симеуна и сина му Петра могао наћи г. 3. у овом Јиречковом сравн.ењу: „Симеун је израдио себи у историји место међу оснивачима моћних држава. Петар међу светитељима и пустињацима. За Симеуна се спремаху Бугари да освоје Цариград: за Петра иочеше Византинци владати Бугарском". 7 (,.во красно сравњење могао .је г. 3 исписати у своју књигу бапг и од речи, јер је оно за нас Србе тим занимљивије што се, ти(аИз ти1ап(Нб, може згодно применити и у нашој историји између Душана Силног и сина му нејаког Уроша. Не би шкодило да је г. 3. онде где говори о томе, како „се смањено Загорије иоче назИвати Рашком, по престоници Расу" (стр. 71.), додао, макар у загради, „код данашњег Новог Пазара", да би ученици дознали где је била та престоница. Држим да је требало уз реченицу: „Роман великим даровима придоби за се свештенство; богатуне задоби ослобођењем одговорности за данак сиромашних људи..." (стр. 75.) протумачити ученицима, — бар са неколико речи ако већ не опширније, — у чему се састојала та „одговорност зн данак сиромашних људи", као и тешке последице те „одговорности", хоћу рећи, требало је ириказати ученицима материјалну пропаст оних имућнијих грађаиа, т. зв. декуриона, које би држава „одликовала" том, некад заиста, почашћу. 8 —

' бевсШсМе с!ег Во1$агеп, Рга&, 1876., 171. 8 V. 1Ч'1и§ћ-НагШт§ 1. с. I. 224.—226.