Просветни гласник

8*

ОЦЕНЕ И ПРИЕАЗИ

11 б

Нека г. 3. своје кратко тумачење вормског конкордата (1122) поправи овако: „дар даје изабраним: црквеним старешинама световну власт т. ј. инвеституру скнптром" место: „скиптром и прстеном", „а папа духовну власт т. ј. инвеституру прстеном и палицом", место : „крстом и палицом" (стр. 115). Уопће рекавши, г. 3. није сасвим добро, нити доста јасно, приказао борбу између Папства и Царства, тај понајзнаменитији и ионајкарактеристичнији догађај Средњега века. Тако на пр. г. 3. изреком каже на стр. 118. да је Папство победнло Фридрика I. Барбаросу (1252—1190) па тако удешава и своје притање о тому, а то не стоји. Него, баш напротив, „влада Фридрихова значи не само врхунац среди.евековног Царства, него и врхунац националног развитка Немаца у Средњем веку". 24 Фридрих I је био сасвим близу да оствари идеал царске владе над светом. А то је тако постигао, што је појединим деловима своје државе давао самосталност, што се није борио против тежња кнежева за самосталношћу, знајући да тиме добија одрешене руке за акцију да достигне свој идеал Али тај његов поступак чини уједно обртну тачку у унутрашњем развитку Немачке: Немачка иоче иостајати савезом кнежева , 25 0 томе г. 3. такође ништа не спомиње. Г. 3., причајући како најмоћиији васал Фридрика I. Варбаросе, Хенрих Лав, није хтео да му да помоћи, каже додуше: „и ако га је (Фридрих I.), веле, клечећи молио" (стр. 117.) те признаје и сам са оним „веле" да то у ствари није тако било. Ж баш зато, што то историјски није доказано, већ је срмо „басносдовни накит доцнијега доба", 26 треба то сасвим изоставити, као и што оно, одмах за тим, да је Фридрих I., склопивши са папом у Млецима мир, „целивао му ногу". Па ни борба између Фридриха II. (1215—1250) и римских папа није доста јасно приказана. Уопће се из г. 3-ева нричања не види јасно да се ту радило о принципијелној противности, која .је већ одавна постојала између Папства и Царства, наиме. ко ће да влада светом Папство или Царства. Из г. 3-ева причања не изилази јасно, да су баш ни световни мотиви нагнали папу Гргура IX. да. прокуне Фридриха II. а не, можда то, што се папа, бајаги, бринуо за Свету Земљу, јер то је њему служило само као изговор. 2 ' Као што је г. 3. пропустио за владу Фридриха I. рећи да Је онда Немачка почела постајати савезом кнежева, тако је пропустио споменути да је тај процес у развитку немачког народа настављен за владе Фридриха II. остварио сво.је универзалне интересе, а жртвовао националне немачке: он је потпомагао цепање Немачке и стварање малих држава (К1ет81;аа1;еге1) у њој, он је немачким кнезовима, колпко је год могао, ишао на руку д;> се

23 ЈШ<1 II. 376. 21 Рги1г, 81;аа(;еп^е8сМсћ1;е е1;с. I. 529. 25 ЈћМ. 537.—538. 26 Рга1ж, Оезсћ. <1. ШМеШ!. II. 491. 27 ЈШ. II. 538.