Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

117

по заловести папе Иноћентија III. (стр. 125). Споменути моћни Француски краљ био је и сувише свестан свога великог циља и задатка, да све самосталне Француске области потчини краљевству те да тако у краљевим рукама и власти уједини све Француске земље, а уз то је био и сувише доследан, само да тај циљ постигне, те зато није презао ни испред најтежих жртава. Он је трпио да у Прованси бесни војиа против Албижана, јер му је ишло у рачун, као пгто је резултат во.јне то п доказао. Папа позва љегова сина Људевита VIII. (—1226.) у помоћ против јеретика, гато Француској круни донесе југо-источне зелље Француске, чиме је њена граница пропшрена све до Средоземног мора.' 0 Причајући о војни против Албижана (сгр. 126.), требао је г. 3. споменути барем нека од „најгрознијих средстава", којима су угушили албижанску јерес, па у вези с тим достојно окарактерисати напу Иноћентија III. Г. 3. у главном добро казује узроке оном грандиозном покрету западних народа у Средњем веку којп је у светској историји познат нод именом крсташки ратови. Само, поред већ споменутих узрока (стр. 129.), није смео пропустити да не спомене да су неуређени државни .и друштвени одношаји на Западу били такође један од узрока тому покрету и то, мал те не, баш најважнији. Биће мало незгодно речена реченица: „Због различних ндеја, културе и вере између хришћана .је и мусломана било и раније сукоба" (стр. 129.), у колико ће моћи завести ученике да помисле, е је тако одвајкада било. то — не стоји. Јер пре крстатпких ратова постојале су пријатељске везе међу хришћанским и мусломанским владаоцима и државама. Еао што је г. 3. узроке крсташких ратова у главном добро приказао исто му је тако успело и приказивање њихових иоследица (стр. 133.). Само је штета и велнки недостатак, што је г. 3. пропустио да спомене једну најважнију последицу крсташких ратова. Г. 3., наиме, не спомпње да су крсташки ратови својим негативним резултатом тако поткопали темеље и пољуљнли читаву величанствену зграду црквене и папске превласти коју је у XIII. в. онај моћни папа, Иноћентије III., баш подигао, да се може рећп да су баш крсташки ратови, дакле, управо оно што је требало да доврши триумФ средњевековне католичке цркве, били главним узроком, да се, једно столеће доцније, та величанствена зграда срушила. Али крсташки 1 атови нису само својим негативним резултатом утицали у споменутом правцу, него се баш за крсташких ратова најлешпе показаде и многе изопачености Римске Цркве и многа покварсност њезина вишег клира, у првом реду њезина главара папе, па ,)е то такође било узроком да на све стране на Западу избије противу њих опозициони дух. У мирним периодима за крсташких ратова додазиди су Хришћани и муеломани у ближи додир па су, нема сумње, разговарали и о верском пи-

38 -11)1(1. II. 594.—596.; Р ги 42, 81;аа4еп^е8сћ1сћ4е е*е. II. 26.