Просветни гласник

118

просветни гласник

тању, — јер отуд и потекоше бескрајни ратови: Хришкани су мислили да им вера даје божанско нраво за нападај, а Мусломани опет да им даје божанску заповест за одбрану, — те како су Арапи врло често били изврсно филозофски образовани и далеко вештији у диалектици од Хришћана, то је при таким теолошким диспутима каткада изгледало да Христова наука није основана на тако добром темељу као Пророкова. Сасвим је природно да су Хришћани све већма губили верско самопоуздање, што се чешће понављали ти диспути. У борби са мусломанима упознали су Хришћани и њихове добре стране: ратне врлине, храброст и витешки дух, те су увидели да је средњевековна Црква протуривала криве и луде појмове о Исламу и његовим следбеницима. Безбројне повластице крсташа изазвале су у многим завист. Њихово безобзирно понашање, особито кад су се вратили из Свете Земље, — јер многи су мислили да су, пришивши на се крст, стекли и све врлине те сад више не морају чинити добрих дела, — њихова равнодушност спрам невоља домовине изазваше опће негодовање. Па како је морало разјарити сиромашније, када би видели како Црква пружа за новац богаташима који су остали код куће, све оне добити за спас душе, које су они могли само онда добити, ако су лично суделовали у походу на далежи Исток. Па тек кад су видели како намесник бож.ји на земљи, место да спасава Свету Земљу, а он у ту цељ у Хришћанству сакунљена средства тражи у крвавим ратовима против Адбижана; место да проповеда крст против Мухамеданаца па да ослободи од њих св. гроб, и против Монгола па да их истера из Европе те тако спречи оне силне трозоте и дивљаштва која су починили по Руси.ји, Пољско.ј и Угарској, он даје проповедати крст против цара Фридриха II. и његових присталица, само да пгто већма дигне своју световну моћ! Већ самим тим Фактом, што је услед крсташких ј атова све боље и боље јачао опозициони дух против средњевековне Римске Цркве и Папства, који су, убијајући сваку индивидуалну слободу мишљења н говора и апстрахирајући све разлике у језицима и обичајима појединих народа, тежили само за што бољим нивелирањем и што јачим униФормирањем, знајући да су им то најјачи темељи превласти, почео се свет на Западу еманциповати од тешког и убитачног притиска њихове превласти. А та је еманципација уродила у сво.јим последицама, између осталога, и плодом од неоцењиве вредности, она је донела свету на Западу ироцват народних кпижевности. Човечанство, унућено све донде на надземаљске идејале, угледало је тек сада и реалне интересе овога света и почело је схваћати да су они оправдани, па и неопходно потребни за здрави развитак. Људи увидеше да Вишњи није зато тако „красно удесио" овај свет да се од њега одвраћа неком усиљеном повученошћу, да бежи од њега, него зато, да му се радује, и да га ужива. Људи се уверише да Свемогућег Творца не слави и не хвали само онај, којн се, побегав од света, затвора у манастирску ћелију, него да