Просветни гласник

ОДЕНЕ И ЛРИКАЗИ

121

У реченици: „На западу се место бурне владавине Феудалних господара уздижу независне народне државе с неограниченом краљевском влашћу"... (стр. 147.) није тачан израз „на заиаду", јер се споменути процес није догодио у свима западним државама. Г. је 3. на 148. стр. написао и ово: „али љихова (турска) најезда, •гако штетна за нас, спречивши нашим прецима, поред уништења државнога живота, и умни развитак, изађе ипа.к на корист романским и германским народима, отеравши к њима најученије људе из Византије, који их просветише виделом старе науке јелинске и римске". Кад г. 3. још једанпут озбиљно о тому размисли, уверен сам да то неће поново написати, јер ће увидети да је то била и сувише слаба и јадна „корист" спрам оних силних и големих штета, које су романски и германски народи такођер иретрпили од турске најезде. Ја бих јаче нагласио и већма истакао верску трпељивост спрам иноверника у српског краља Милутина (1281.—1321.), (стр. 151.), као и у пољског краља Казимира III. Великог (1333—1370) (стр. 182.). Јер, узмемо ли на ум оно страшно средњевековно мрачњаштво и тесногрудост, што је тада светом владало, онда се морамо дивити и дубоко поклонити великој врлини верске толеранције у ова два словенска владаоца, којом су далеко испредњачплн испред својих савременика. Г. 3. назива првог угарско-хрватског краља из куће Анжувинске „Карло Роберт", — што је, уосталом, досада уопће било уобичајено, — али њега треба звати Карло I., као што је то показао даровитп млади хрватски историчар Дг ГегЛо Зшс. 4 - Добро би било да г. 3. јаче истакне и достојно оцени онај светли моменат у сриској прошлоси, в.ада је Стевану Твртку пошло за руком да уједини под својим жезлом, мал' те не, све српске и хрватске земље, па ма и за кратко време. 43 Сад се то спомиње тек летимично и без икаква нагласка (стр. 164.). Исто тако треба .јаче истакнути важност победе Бајазитове у Никопољској битци (1396), 44 а не само рећи: „обезбедив тиме Турке од западне Европе". (стр. 166.). Не знам зашто је г. 3., говорећи на 178. стр. о најзнатнпјем чешком владаоцу, „оцу чешком", Карлу I. (1346—1378), пропустио споменути његов Законик т. зв. Ма1ез1а8 СагоПпа и његове Статуте које је издао да бн побољтпао црквене прилике у Чешкој. 45 —

4 - 84п(Ије 12 ап2шавке роујезМ. Ујез1;шк кг. зет. агМуа, ХаЈЈге!), 1901. 43 Еаскј, Рокге!; иа вТотепвкот ји»'и, КаД III. 110—111. К1ак', Ротјев! НтуаЈа 2адге1|, II. . 256. К1;ис. Роугев1 Вовпе. 44 Рег(1. V. бшс, 1)1е 8с1)1асћ1 ће1 ШсороИз (25. аер^етћег 1396) ШвзепзсћаЛИсће МЈНћ. апз Воз. и. Лег Негс. VI. 1899. 327. 45 Тотек, 1. с. 162 и 164.