Просветни гласник

122

ПРОГВЕТНИ ГДАСНИК

Споменувши сједињеве дитванских обдасти са Пољсеом за Вдадисдава II. Јагедонца (1386—1431), г. 3. сасвИхМ с раздогом примећује да је Пољска тим чином постада „најсиднијом државом у источној Европи". (стр. 182.). Али је, нажалост, истина и то, да је тај тан уједно и врло штетно деловао на даљи развитак пољскога народа, јер је подвостручио баш најважније узроке доцнијој пропасти пољске државе, чиме се врло слаби значај тога момента, а то г. 3. не спомиње. За иољског краља Казимира IV (1444—р492) казује г. 3. између осталога и то да „је постигао да му син Владислав буде изабран за маџарског (ваљда: угарског?) краља" (стр. 183.). Тај ће се успех Еазимиров чинити још већим, ако се дода још и то да му је тај син ве& био чегики краљ.Не би шкодило да г. 3. протумачи ученицима, зашто је руски ведики кнез Иван I. Каљита (1328—1340) (стр. 184.) добио надимак „Каљита" ?.Требало је изреком истаћи да је, после трагичног пада ХохенштауФОваца, Немачка престала бити центрумом нсторијског развитка народа на Западу, што је била кроз скоро пет стотина година. Надаље, не види се јасно да се нобедом коју је над Хохенштауфовцима однело Папство није оно користило, него Француска, која преузе од Немачке доминирајући положај у западној Европи. Причајући о т. зв. стогодишљем рату између Француске и Енглеске г (стр. 186.) г. је 3. пропустио да спомене да су се у првом почетку тога рата сукобида два дијаметрално противна принцина: на страни Франпуза Феудалство, на странн Енглеза грађанство. Да лн ће иобедити прошлост и.ш будућност, о томе се радило. 46 И до год су француски краљеви, — попуштајући за кратко време Феудалној реакцији, — држали уз своје аристократе Феудале, Енглези су им тукли војске. Јер, тада се већ била лреживела војна сила Феудала: Феудална коњица није била дорасла пешадији и тонништву грађана. А кад се Француски краљеви, скоро и против воље, стали ослањати о своје грађанство, поче им се смешити ратна срећа. Француско грађанство спасе Француско краљевство и саму Француску. Приказујући најжалоснији нериод у средњовековној историји Немачке, доба т*;егге§пита, које Немци врло згодно називају „(Јје зсћгескИсће, сИе ка15ег1о8 2вИ", (стр. 191.), није слободно нропустити да се не истакне важност градова, т. ј. да се достојно не прикажу велике засдуге грађана по даљи развитак Немачке. На 191. стр. пише г. 3.: „Најзад, да би се ирекратило ово безвлашће (за ћНеггедвита), немачки великаши по жељи народној и папиној изберу за цара гроФа Рудолфа I. Хаисбуршкога (1273—1291). Излази, дакде, да су мотиви у немачког народа и у папе били исти, — неупућени читалац бар мораће тако схватити горњу реченицу, — а то никако не стоји. Јер, док је немачки народ желео уоиИе владаоца, јер је желео добра себи и држави

,б ]'ги (;2, Сгезсћ. (1. ММе1а14. III. 205.