Просветни гласник

ОЦЕНЕ И ПРИКАЗИ

123

својој, папа (Гргур X.) желео је РудолФа за владаода — из бојазни од француске премоћи! (Чинило се, наиме, да ће Еапетовићи завладати и Немачком.) Тиме је папа Гргур X. најлепше осудио читаву политику својих претходника. Јер, док су ови до истребљења гонили све гато је немачко, он ето, ступа као заштитник националних интереса Немачке! дабогме, и опет из — себичних мотива. 47 Нашто, дакле, силом полепшавати оно што није лепо? РудолФ је Хапсбуршки имао поседа и у Швапској — ту је био „један од најмоћнијих великаша" 48 — а не само у ИГвајцарској и Елзасу, као што г. 3. пише. Сасвим је погрешно што г. 3. каже да се Рудол® Хапсбуршки „увек понизно понашао према папи". Рудол® је био и сувише нрактичан човек, па није хтео да се бори за обнову царства у смислу Салијеваца и Хохенштауфоваца, него се, рачунајући са Фактичним стањем, ногодио с папом, давши му сасвим одрешене руке у Италији, само да га папа помаже у борби против најопаснијег цротивника, чешког краља Отохара. 49 0 златној були Еарла IV. 1348—1378) стр. 192.) требао је г. 3. опширније говорити, јер је то један од најважнијих момената! у немачкој прошлости. Њоме су кодиФицирани резултати дотадањег државоправног развитка Немачке, те је пожурен процес распадања Немачке и слабљења централне власти у прилог кнежевске самосталности и кнежевског многовлађа. 50 Треба избрисати оно да су нзборници „према потреби могли и збацити цара". Г. 3. нема право када пшпе да је Људевит I. Велики „особито кад јепостао и пољским краљем" (стр 197 ) уздигао Угарску, јер то није било од користи ни Пољској ни Угарској. Зет Албрехт Хапсбуршки звао се као немачки цар Албрехт II., а као угарско-хрватски краљ Албрехт I. Његов син има се иравилно називати Ладислав V. Посмрче, а не Владислав Посмрче Први Јагелонац на угарскохрватском престолу има се звати Владислав II.. а не Владислав Чех. Добро би било да је г. 3. рекао коју и о старој војсци српској. То би врло занимало. 0 једином правом реФорматору Средњега века Јовану ВиклиФу требало је опширније говорити, него што г. 3. чини на 211. стр. Требало је јасније ириказати како се, у последњем периоду Средњег века, са растројеним верским и црквеним нриликама укрштава и друштвено зло стање па све тражи лека. Писац школске књиге треба да упућује ученике на сличности сваком згодом, гдегод их само има. Г. је 3. то пропустио, и зато му препоручујем да то свакако учини „нри новом штампању" своје књиге. Поред оне слич" ЈШ. II. 127. « ЈШ. II. 130. 49 ЈШ. 50 .11)1(3. II. 279.—284. Вгипа ОећћагсИ, НашЊисћ с!ег БеиЂаећеп СгезсМсМе. 1891. I. 566—568.