Просветни гласник

48

ИРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

на лествици цивили.зације; иего сио врдо ниско. А то се не сме оставити. Васиитањем се и почиње и врши сваки прогрес. Зато се баш у васпитању најмање и сме допустити иеред и неуредност. Васпитање и јесте она установа иди чињеница у друштву, којаје и позвана да друштво поправ.на, да га дотерује и усавршава. А ако оно ово не чини, онда се не може очекивати бољитак ни у друштву. Све ваља да потиче од васпитања. Поправите васпитање и у шкоди и у кући, и онда сте га поправилл и у друштву а тиме и друштво само. Неоспорно је. да школа ни.је кадра учинити све, кад јој кућа и друштво не помажу (него још и одмажу); ади се оиет она ни у ком случају, ни из каквих раздога, не сме одрећи овога иросветидачког задагка свога. Она мора вршити дужност своју, а успех кодики буде. А ако се буде пазидо, да ред не буде претеран, тежак и досадан већ некако дак и мио, те да се не врши под морање него с драгом вољом и с пуно поноса, онда је успех несумњив. Ако учитељ у другом рузреду има ону исту.децу, коју је имао и дане у првом, њему ће упода бити дакше да добар ред одржи и продужи. Но ако су деца овог разреда прошдо године бида код другог наставника, онда наставнику нредстоји озбиљна брига: да најаре обновн и ио потреби створи и утврди добар ред, па онда да предази на саму наставу. Претиоставићемо, да децу учитељ прима од другог наставника. Оиа су дакде за њега нова, а и он за њих. Ред је ту деци непознат н она очекују да виде, шта нови учитељ тражи. Дечје је око, као што је нознато, веома бистро, да спази сваки покрет и дица и тела учитељева и промену расподожења и воље његове. С тога он оддучно, са свом збиљом и вољом ваља да изводи сад у ночетку оно, што ће посде тражити увек преко цеде године. Не мисдимо никако, да одмах виче, да се издире, да грди и кажњава, .јер то не жедимо да буде ни посде. Него мисдиме, да одмах настојава ,да се поступно изводи све тпто и како треба. Две најјаче мане иди особине, које су дубоко у природи дечјој и с којима наставници свих нижих шкода имају највише посда, истаћи ће се иовде одмах као највеће нрепреке доброме реду. То су: покретљивост и говорљивост, које потичу из живости дечје. Отудаје познати несташдук и брбљивост у деце, а отуда и оно познато: трчање и викање, с којим и свака шкода и свака кућа имају највише посда. Ади онај, који би мислио, да ово „из корена" уништи, ништио би саму природу дечју. И он је онда не би подизао, него би је рушио, убијао. А васпитање то не сме да чини. Сама ова реч „васнитање" значи иодизање, одгајивање или отхрањивање детета, а ово се мора оснивати на природи његовој и сдагати се с њом. Јер све што буде противно њо.ј рушиће правидан развитак његов. А тешко ономе, ко ступи у борбу с природом дечјом! Јер она ће пре сдомити њега него он њу.. .