Просветни гласник

наука и настава

447

Два еу, дакле, оеновна Фактора за музејев живот — покдони и беспдатан рад. Ади и на тај начин, као што смо видели, расходи у најбољем случају премашују тако трипут суму накнаде за употребу. Откуда долази тај већи расход? До 1900. годиие музеј није имао сталне годишње помоћи, а од једновремених помоћи за целу ту периоду његова рада добио .је само нешто око 3 1 | 2 хиљаде, т.ј. 1000 р. по Највишој заиовесги, услед ре#ерата г. министра Финансија; 1.000 р. од Поаечитгљства о народној трезвености за понуиу одељка слика уз пројекционе апарате; 400 р. од Сталне комисије за техничко образовање за нопуњење физичког одељка; 500 р. од А. П. Љељанове; 200 р. од М. С. Скребицке ијош нешто у мањим ноклонима. Све друго је ваљало члановима добити годишњим приређивањем концерата, предавања и другим добротворним скупљањем. Нарочито је много дужан музеј у томе ногледу В. II. Острогорском и II. II. Азбељеву, који су му својим предавањима предали око 4.000 рубаља (12.000 динара). На почетку смо означили историју постања музеја као интересну и поучну. Слободни смо надати се, да су наведена Факта оправдала ово означење. Без основног капитала, без сталне номоћи, захваљујући само друштвеним напорима и бесплатном раду, постао је читав завод, којим се користе, као што ће се видети, најразноврсније школе и иросветне установе у невској нрестоници. Тешко је наћи други завод, ко.ји носи вшне друштвени карактер од Покретног Музеја. У његовој првој иеторији нема места ни засебним капиталима, ни ма чијим искључивим напорима, чиме би падао у очи између свих музејских трудбеника. Овај завод представља потпуно нлод друштвених, колективних напора, творевину не десетине, него стотине лица, која су унела и продужила уносити у ту ствар ко иницијативу, ко средства, ко свој рад. Историја Покретног Музеја показује очигледно, колико се крије снаге у збиру двају услова: колективаи или друшвени рад многих лица и нодобност за живот саме мисли. Друго питање, ваља ли сматрати такав положај завода као нормалан идобар? Што се тиче начела бесплатног рада, то, изван сваке сумње, он мора остати основа и основно начело и шта више и при најширем музејевом раду. У бесплатном раду еастоји се залога многостраног и брзог развитка музеја. Такав рад може понајвише обезбедиги подобност за живот таквог завода и еластичност, да се прилагоди тражњама из живота. Бесилатни радници раде просто зато, што воле ствар, налазећи у њему задовољења, а такав однос к ствари, неизбежан је услов сваке живе друштвене установе. Сем тога, сваки нови радник, мако то био, уноеи у ствар живу струју, нову иницијативу и само тиме не даје јој, да се једаред засвагда опколи непокрегним рамом. Али, наравно, завод не може живети од само бесплатних радника, а начело бесплатног рада никако не искључује неко.шко дужности у музеју под