Просветни гласник

459

Ова 2 с.шка иредсгвља крајњи резудтат. Утисак од сдоженог предмета изазива ред успомена (сећања), и од реакција испољавају се само две: модба и осмејак. Усномена на удар, која је свезана са радњом другог дентра, задржава продес хватања, и пошто се овај не може свршити, он је на овом центру представљен искиданом тачкастом динијом. Исто тако је и с реакцијом пдача. Ток, идући преко виших дентара од „видети" до осмехнути се, као да се почне колебати на

Слика 2.

скраћеном путу. На тај начин, на место првобитне реакције хватања, иостаје молба и осмејак, којима дете, на крају крајева, ночиње непосредно реагирати сваки пут, кад у ма чијим рукама види неки предмет који би радо било да добије. Црема томе, учитељ треба пре свега, да се упозна са урођеним наклоностима нрема извесним реакцијама, са нагонима и инстинктима дечјег доба, ради тога, да би умео у детету заменити једне реакције другима, и упутити их на предмете из искуства. Много пута исказивано је мишљење да, бајаги, одлика човека од нижих животиња састоји се у томе, што човек влада много мањом количином прирођених инстинката и нагона. Али то је велика погрешка. Разуме се, човек нема оног чудноватог инстинкта ношења јаја, која имају многи од зглавкара; или, ако упоредимо човека са сисарима, морамо признати да он иепољава нагон нрема несравњено већем броју предмета, него ма који други сисар, и да су роакције, које у њега изазивају ти предмети у већој мери карактеристични и одређени. Мајмуни, а нарочито они који су слични човеку, то су једине животиње које се приближују човеку по своме љубопитству, способности за анализу, и по својој склоности за подражавање. Истина, у човека инстинктивни нагони угушују се поновним (но други нут) реакцијама, које потичу из његове више способности за суђење, тако да просте инстинктивне радње у њега ишчезавају; али сами инстинкти услед тога не пропадају, они