Просветни гласник

460

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

су само сакривени, а временом — на пр. при умним слабостима, кад се радња виших можданих центара прекида — они се показују чисто животним начином. Због тога ја сам намеран да вам кажем још неколико речи о тим инстинктивним наклоностима, јер упознавање с њима има за учитеља најважнији значај. 0 прирођеним реакцијала Ирво место међу њима заузима страх. Страх од казне увек је био једно од најглавни.јих оруђа у рукама учитеља, и без сумње, увек ће он заузимати извесно место међу школскии васпитним средствима. Но тај је предмет свима толико познат, да није потребно ништа више о њему говорити. То исто вреди и за љубав и за инстинктивну жељу покоравати се ономе кога волимо. Учитељица, којој је испало за руком да стече љубав својих ученика, достићи ће такве резултате, какве никад но може постићи човек, који изазива антипатију. За тим треба казати неколико речи о љубопитству. Овај термин доста рђаво изражава тежњу ка бољем нознавању ствари, у потнуном њеном обиму. Но ви ћете лако увидети, шта ја иод тим изразом разумем. Нови, блештећи, живи предмети, који јако падају у очи, неизбежно изазивају пажњу ученика и привезују га за себе дотле, докло не буде подмирена (задовољена) потреба: што више дознати о њима. У свом вишем, више расуђујућем, облику, та тежња добива карактер научне или ФилозоФске радозналосги. Како у ирвом, тако у другом облику, т.ј. како у својству осећајног, тако и у сво.јству расуђујућег љубопитства, тај инстинкат бива .јачи у детињству и у младости, него у зрелом дебу. Мала деца показују јаче Љубопитство сваки пут кад добивају ма какве нове утиске. Слушати предавања овако као ви сад, дете не би могло више од неколико минута. Непознати утисци гледања и слуха неизоставно би одвукли његову пажњу. На против већина људи средњега доба били би неспособни за такво умно напре.зање, какво се тражи од обичног ђака, нри учењу латинског и грчког језика, или математике и Физике. Човек средњег доба заузет ,је искључиво свакодневним ситницама свога поела, а нове исгине — нарочито кад оне траже сложене доказе — прелазе границу његове способности. Осећајно љубопитство деце особито се јако изазива некојим одређеним облицима предмета. Стварни и покретни предмети, жива бића, човечје радње и приче о човечјим радњама, јаче привлаче дечју пажњу, него све што има више апстрактан карактер. Овде сад поново налазимо на престиж очигледног учења, а такође н обучавања ручноме раду. Пажња ученика сама собом се привезује према сваком питању, за које треба показати какав било стварни предмет, или ма какву радњу.