Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

461

Према томо, учитељ мора се, пре свега, постарати да изазове у ученика интерес, показујући му какве било предмете, нроизводећи или описујући какве било радае. Теоријска радозналост, која изазива питаае о узрочној вези међу раздичнам стварима, једва да се појављује до наступања мдадићекога доба. Наравно, овде се не узимају у обзир она метаФизичка питања, која задају по који пут и мала деца, на пр. „ко је створио Бога?" Или: ,зашто човек има Бпрстију?" Но чим се код ученика појави теоријски инторес, према њему треба почети примењивати потпуно нове недагошке начине. Тај интерес показује се у томе, што учсник одједном почиње свесрдно распитивати о узроцима и основима, користи се у расуђивању апстрактним појмовима; тај појав позиат је сваком учитељу. Но како у првом тако и у другом облику, бескорисно љубопитство може се много лакше, и с већим уверењем у успех, изазвати код детота, него ди код одрасдог човека, код когајо тај духовни инстинкт дотле успаван, да се готово никад и не буди сем ако се он веже с каким било корисним личним интересом. 0 овој тачци ја ћу говорити још опширније. Подрсжавање. Човека су одавна сматрали као биће, које је више од свију других склоно подражавању; у старим психодошким књигама тешко је коју наћи, а да у њој не буде посвећен томе Факту макар један парагра®. Значајно јо да јо значај те човекове скдоности оцењен у цедокупном свом обиму тек за посдедњих 20 година. Пред свима у овом посду стоји Тард са својим за чудо оригинадним списом: „Закони подражавања;" у Америци обраду тога питања енергично су продужиди проФесори Рајс и Баддуин. Сваки од нас показује се оним, пгго је, готово искључиво, по својој скдоности. Ми почињемо сазнавати да смо такви (какви смо) бдагодарећи подражавању другима, јер сазнавање тога, шта представљају собом други, претходи сазнавању свога дичнога „ја," а ово се развија из осећања иодражавања примерима. Сва бдага, која је човечанство покупидо у обдику језика, уметности, науке и установа, предају се од једнога покодења другом оним способноетима, која је Баддуин прозвао социјадним насдеђем. Свако покодење у многоме подражава ономе претходноме. Оскудица времена не дозвољава ми да се .задржавам опширније на овој интересној гдави психодогије. Но довољно је чути Тардова издагања, па да се увиди какву дубоку истину она садрже. Изнадажење у најширем смисду те речи и подражавање — то су, може се рећи, оне две ноге на којима човечанство корача наиред, по своме истори.јском путу. Подражавање неприметно предази у суревпивоет, утакмицу. С.уревњивост је скдоност која нас побуђује да подражавамо ономе што други раде, ади да се не покажемо гори од њих. Резудтати те две .скдоности тако се нераздво.јно препдећу једна с другом, да је тешко