Просветни гласник

462

просветни гласник

одредити јасну границу међу аиховим иојавама. Суревњивост је прави нерв људског друштва. По чему ви, моји слушаоци, седите овде преда мном? Зар би коме било од вас, по својој сопственој побуди, Дошло у главу да иде на „летњи курс" или у учитељски институт, кад не би ви никад чу.ли да и други иду тамо ? Мислим да не би. Исто тако и ваши ученипи не би вам долазили у школу, кад не би њихови суседи сдали у шкоду своју децу. Нама је непријатно да будемо изузетак, или да важимо као одметници, али не желимо ни да се одрекнемо учешћа у ономе, што наиш суседи жоле и што им се чини угодно. Подражавање и суревњивост играју у школи необично важну улогу. Свакоме учитељу познато је колико је лако наморати више деце да учине нешто једновремено. Но најбољи успех постиже онај учитељ, који сво.јим сопственим радњама изазива подражавање. Учитељ никад не треба да тражи од деце оно, што ни он сам не уме да уради. Ако учитељ каже: „оди овамо и види како треба то урадити," онда тај пут и начин много више изазива жељу да се то научи, него наредба: „учини тако како ти је речено у књизи." Деца се веома диве вештом учитељу. Оно што он уради, чини им се лако, и они би хтели то да учине као и он, не горе од њега. Намрштен и немаран учитељ узалуд ће иредлагати својим ученицима да се приберу и покажу интерес према послу. Он мора пре свега, сам показати интерес, и онда ће сво.јим примером постићи бољи успех, него помоћу свих могућих опомена и наредаба. Свака школа има свој особени наравственп и умни тон. Тај је тон чисто традиционални, и одржава се средством подражавања. Изазвани у почетку примером учитеља и пређашњих ученика који су се нарочито одликовали, тај тон се после усваја од стране других и чува се из године у годину, пошто нови ученици одмах узму себи за пример своје претходнике. Такав школски тон мења се тек врло полако, и то не друкче, него опет под утицајем нових личности, које су довољно јаке да могу заводити нове обрасце, а не само да следују старим. Класичан пример таког потпуно одређеног (јасног) тона, даје често помињана историја школе у граду Ругби, која се находи под управои доктора Арнолда. Арнолд је за углед запечатио у уображењу својих старијих ученика свој лични карактер, а после је очекивао и тражио да и они са своје стране покажу такав утицај на своје млађе другове. Таленат доктора Арнодда показао се тако заразан, да је ученика школе у Ругби, како кажу, било могуће познати цедога његовога живота, по особитом склопу карактера, који је он некада у школи добио. Потпуно јасно да психологија, као наука у тој области не може давати никаквих опширнијих упутстава. И овде, као и у многим другим гранама предавања, успех зависи поглавито од урођоног дара учитељевог, од његове пажљивости, његовог такта и досетљивости, који *