Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

463

га чине способним да улоки згодну придику, да може дати иравилни иример. У последње време, с увођењем нових метода учења, често се раздежу гласови, који одбацују суревњивост као васпитно средство; многи кажу да суревњивост не може служнти у школи као похвално побуђивање на рад. Пре 100 година Русо у своме „Емилу" представио је супарнижтво међу двојицом ученика као одвише ниску страст, да би могла играти улогу у идеадном васпптању. „Никад не упућуј Емида — каже Русо — да упоређује себе с другом децом. Кад се у њему почне развијати сиособност суђења, онда му не дај да се такмичи с другима ни у трчању. За њега би сто пута боље било никако да не научи оно, што он може усвојити само услед ревности и сујете. На иротив, ја бих сваке године записивао успехе које је он постигао, па би их упоређивао с успесима сдедећих година, ја бих му казао: ти си сада виши за тодико и тодико сантиметара; ено тамо шанца преко који си ти прескакао; ево тежине коју си ти подизао; ево границе докде си бацао камена; ево места до кога си ти могао трчати, а да се не задишеш. Да видимо шта можеш сад од тога да урадиш!" На тај начин ја бих га побудио да тежи даље, ади не изазивајући у њему завист према другима. У њему би се онда пробудида жеља да пређе самога себе. У таком супарништву са својим пређашњим „ја," ја не видим ничега рђавога." Нема сумње, супарништво са пређашњим еопственим „Ја," јесте бдагородан обдик суревњивости, која може наћи широку примену и у ваепитању деце. Но мени се чини да се ми прибдижујемо сентиментадности, иди чак и Фанатизму, кад хоћемо да запретимо свако супарништво међу децом из тога раздога, што ће оно прећи у жудњу и егоизам. Осећање супарништва дежи у основи цеде наше природе, и сав социјадни прогрес у знатној мери усдовљен је баш тим осећааем. Но, ако је супарништво, основано на жудњи, одвратно, постоји и други обдик његов — супарништво бдагородно и ведикодушно, а ово посдедње особито често находи се код деце. Насдада, коју причињавају све игре, објашњава се тиме, што у њиховој основи дежи осећање супарништва, а међу тим игре сдуже као гдавно средство за развитак справедљивости и ведикодушија у деце. Може ди се учитељ одрећи сдичних средстава? Треба ди истински да жедимо да се оцене, оддичја, награде и друга средсгва те врсте, кад бидо потпуно избаце из наших шкода? Као психодог, ја сам обвезан да признам важан и дубоки значај суревњивости, и по томе морам рећи: да сумњам у то. Умни учитељ умеће извући корист и из тога инстинкта, као што јеизвдачиииз других: он се користи инстинктом супарништва гако, да добије највећу корист, и да учини најмању штету. Јер, на крају крајева, ми се морамо сдожити са речима једнога Францускога кри-