Просветни гласник

562

ПРООВЕТНИ ГЛАОНИК

то Грос назвао — једним изразом из детиње психологије — „експериментисање у игри" (8р1е1еп(1е8 ЕхрептепИегеп) 13 . Следујући инстинктивно нагону радљивости својих мишића, живаца и чула, дете се налази на првоме, претходноме ступњу игре. Права игра детиња почиње, по Еомпејреу, кад дете издржи две главне пробе живота, кад стече способност говора и хода, јер тада располаже са два на.јважнија оруђа играња, које се готово увек састоји из кретања и говорења. 14 Права игра детиња поклапа се још са живљим радом сећања и творачким радом маште, будући је сва игра првога детињства, по Вунту, у суштини игра маште, невезане и неконтролисане разумом. Ускоро затим прелази игра у ноступно подражавање пословањима и призоримаиз околине. Стога право доба дечјег играња пада у време од друге до шесте године. 15 Тада је најживља и најприроднија тежња у деде да испоље, испразне своја сећања и своју уобразиљу. У овоме добу нема одређене сврхе која би била спојена са дечјом играчком радљивошћу. То се мења поступно око 6 године. Рад разума придолази те регулише рад маштин; дете управља свој рад на извесне предмете, који имају за њ дражи ка радљивости. Уопште, игра се мења према развитку душевног живота детињег. Друкче се игра петогодишње, а друкче 10-годишње дете, друкче дечак, а друкче младић. Како да се протумачи ова важна појава у детињем животу, што се зове игром ? Вунт сматра игру као несвесно подражавање околини, које је условљено наслеђеним нагонима. Ово хотимично подражавањо повлачи све веће кругове, оно се не ограничава само на виђене по.јаве, већ се у игри слободно производи и оно што је чувено у причи. 16 Еомпе.јре вели да је игра, пре свега, задовољење дечје потребе радљивости. Игре су за децу нешто озбиљно, а не само провођење времена и разонођење; то је за њих прави духовни рад, школа мшпљења и хотења. Игра је, у истини, наука детиња у добу, кад не може бити говора о учењу у правом смислу речи. 1 ' Пошто све игре садрже мање више делања, то се оне имају сматрати као почеци хотимичне радљивости. По Гијо-у, играје први рад мале деце. Лацарус је истакао ову теорију: кад су деца уморна од физичког и психичког рада, али ипак не осећају потребу да спавају или потпупо да мирују, онда се оца лаћају радног одмора — игре („теорија одмора"). Ну то важи само за одраслог, културног човека, а не и за малу децу, која се увек играју. Спенсер је заступао теорију о сувишку живчане снаге, о прзкипелој живчаној енергији у игри. По њему је игра постала подражавањем озбиљнога рада, услед нагомилане живчане енергије, која тражи

13 К. бгооз, пст од. стр. 7. — 11 Сошраугб-Шег, исто, стр. 342. — 15 1)-г М. Јаћп, исто, стр. 172. — 16 Л^ипсИ;, бгишМбв (1. Р8усћо1о§1в, 1902, стр. 355. 17 Сотрауге-Шег, исто , стр. 351. —