Просветни гласник

НАУКА И НАСТАВА

563

одушке. Спенсер тврди да игра задовољава још, у идеалном облику,. отимачке и рушилачке инстиикте човечје. Базедски фидософ , Кардо Грос, изменио је, на основи Дарвинове теорије десденденце, Спенсерову теорију о играма. Грос наводи, с правом, да све дечје игре нису подражавааа одрасдима, нити деда мирују дуже време, да би им сенакупида живчана енергија. Он надази да игра мора имати своју биодошку сврху, своју важност за одржање врсте, а није само излишно и бескорисно вршење рада посде одмора. У човечјим и детињим играма имамо, по Гросу, дедања инстинката. На основи наслеђених нагона, у игри се задобивају нове.тековиие. Игра јо, по Гросу, кад мдада јединка из унутарњег нагона, без спољагање дељи, своје урођене способности упути на рад, развиће, напредовање. 18 Игра је у најтешњој вези са наслеђеном природом човечјом. Гросу је игра: увежбавање неспремних, недовршених природних скдоности за вроме детињства, мдадости. Посдедица игре је: неспремне подобности допуњују се, те задобивају исту вредност као готови инстинктч. Играје припрема за доцнији живот, а мдадост је ради тога, да се деца под окриљем родитеља играју. По Гроеовој, т. зв. теорији увежбавања, игра је ненамерно самообразовање детиње. Васпитачу се нридружује, у детињој игри, велика учитељица и мајка природа, као сарадница. Доба играња, то је доба учења, које је сама природа удесида. Друкче је код животиња које имају, ради одржања врсте, урођене инстинкте. Човек, пак, н ако има доста велики број инстинката, долази на свет као незрело, нопотпуно биће, које мора тек да израсте у индивидуу, која ће бити способна да самостално живи. Ту способност стиче човек у детињству, у игри, за време периоде вежбања, при чем се његове склоности и.зрађују и развијају индивидуалним прилагођивањем. Сгенли Хом узима да, Је дечја игра накалемак, вакцинација старијих ступњева развића. 19 Тајлор је нагдасио да се у нграма и играчкама деце находе обичаји, оруђа и оружја, који су се изгубиди код одраслих људи још пре стотинама година. Шнајдер тврди да деца стога хватају дептире, бубе, тице, траже гнезда тичја, јер су дивљи претци наши живеди од таког лова. Озбиљна занимања предака јављају се у облику насдеђепих склоности. Наши претци су целога свога века употребљавади своје сензоричне и моторично апарате за све могуће сврхе, морали су да бију многе бојеве, неговали су лов и удруживади су се у социјалне групе. Стога налазимо и код деце нагон ка експериментисању, ка борачким, гонидачким, социјалним и другим играма. 20

18 1)-г Е. Сггоов, I). 8ее1еп1е1>еп (1. Кт^ез, 1904. стр. 66. — 19 ^еНаећгШ {. ра(1а§. Р8усћо1о$1е е1с. 1904-. 1. св. — 20 К. бгооз, 8р1е1е с1. Мепзсћеп, стр. 479. —