Просветни гласник

448

ЛРОСПЕТДИ ГДАСДДК

мештан материјал из I поле уџбеника у II. што би требало предавати у II разреду уз остало гато се ионавља из I разреда. Целокупна обрада и начин излагања као и у иређашњем штаапаном уџбенику. Ова је се књпга појавила 1891. г. и са сваким новим издањеи у њу је само уношепо новог материјала, а исход је остао истн. Настава природних наука од неко доба јако је одмакла тако, да је књига г. Миљковнћева застарела и не може со више препоручити као сталан уџбенпк за Зоологију у I и II разреду гимназије. II Рукопис „Дечијег пријатеља". Наука о човеку израђена је лошије него ли у књизп г. Мил,ковића, остало је мало боље, али нема једног плана него је се час држао старијег чисто дескриптивног метода, а на неким местима је одступао, пришавпги ловијем — биолошком —■ правду. Свуда су пак исге мане: незгодно и рогобатно изражавање поред доста но''решака и оиашака (зуби су му кости; сви су кичмменп пршљенови пробушени; ређа врсте мпшпћа по облику, а не казује где је који п зашто је; не помиње колпко у човека има врста зуба: не кажо од чога су лубовп у корњаче; зет (риба) му живи у нагапм бистрим рекама), а понегде је и сувпшо ушао у појединости, као код пијавице гдо ломињо и колико је зубаца на вилици. Ово дело но одговара савременој настааи овога продмета, у многом које чему лошије је и од књиге г. Миљковића, с тога и њога не можемо препоручити за сгални уџбеник из зоологијо у гимназијама. III. Рукоиис г. Ник. Ранојевић, проФ. гимназијо. Ово је извод, доста ироизвољан, из дела: „ИеМаЛеп с!ег 2оо1о§1е уоп Вг. ОМо бсћтеП" —- 8ши§аг(; 1904 г. 1)г. 0(:1о 8сћте11 творац је новога правца у предавању зоологије и ботаиике. Он је заступник биолошког правца у настави тих иредмета. У место сухоиарног оппсивања без икаквог објашњења за пгго је све тако, он је покушао да свему проиађе узрочну везу. И ако у свему није успео, ипак ће његов правац излагања учннити велики напредак у наставн биологије. Узевши овпко дело за осповупри пзради уџбеника за наше школе, г. Ранојевић иошао јо правим путем, којим ће се доћи до доброг уџбениватога предмета. Кпо главна замерка овоме сиису бпла би та што је од страних животпња унето више него што тре"а, а наше неке остале су непотнуно описане (кокош, гуштер и др.). Поред овога пмао би г. Ранојевић да учини ово исиравке: о покретности појединих делова кичме нетачно је речено да су најјаче покретљиви слабински пршљеновп; направиги тачнију разлику измођу репа у животиња и репног патрљка у човека, какав му је положај и чему служп; рећи шта бива са свареним делом х;ране; исправити што је речено о здуженој мождини, . јер је иогрегано; није тачно да има само 43 пара живаца, да је беоњача снреда углављсна , да је дужица колутаста оина, као и то да се ствара лик од предмета иа мозгу; јасније одредити место сузних жлезда; исправити што се тиче органа за укус, јер није добро да со само иа корену језика налазе квржице за осећање укуса; Турцима и Маџарима могу се додати и Финци. Оволико из науке о човеку. У другом делу: поменути шкрбњаке и јасније рећи шта су прави кутњаци (стр. 20); исто тако треба што рећи о ирстима и канџама у пса: за преджелудац не каже се ништа, а помиње се желудачни сок (стр. 22); погрешио је речено да је у кокоши крв топлија, што треба да излеже пилиће (стр. 22); ова мотивација не ваља: „шаран неирестано живи у води, због чега дише на шкрге. Шаран је ао томе риба". Дисање такође иије тачно описано (стр. 26); ждрелне зубе за жватање