Просветни гласник

нлука ii нлстлвл

301

му ништн не промаши. Дешава се по кадкад до душе, да и у раду вештих вртара не буде успеха, (јер јс човеку скоро немогућно, да све уради тако пажљиво, да ниг^е и ни у чем не погрегпи); али овде није говор о мудрости и случају, него о томе, како ћемо мудрошћу откдааати случај. 4. Наставна се метода мора уздићи до вештине. Поштојепасгавна метода доиста бида до сад тако непоуздана, да није нпко могао казати: ово ћу дете за толико и толико година упутити да постигне то и то — то морано сад видети, е да ли се ова душевна, вештина сађења моасе, поставити на поуздану основу тако, да увек постиже а никад не промаша свој диљ. 5. Ово по угледу на ирироду. А иошто ова основа не може <јити друга до та, да своје поетупке пгго више прилагођавамо ирироди и гледамо како она постуна, (као што смо видели напред у глави 14.), то ћемо поступање природино разгледати на тиди, која изводи своје младе тичиће; и пошто се уверимо, да по њеноме трагу иду срећно и вртари, и сликари, и зидари, ласно ћемо онда увндети, којим иутевима њеним (природним) ваља да ударо и они који васпигавају омладпну. 6. А зашто тако ?. Ако би они (ови природни путеви) некоме изгледали Лосве незнатни, познати и обични, онда их опомињем, да ја баш и намеравам, да из свих ових свакидањих и сваком познатих ствари, које се врше у природи п венггинама (изван школе) с добрим успехом. изведем оне непознате, на које и .јесте управљено све моје старање. И доисга, кад су нознате ствари, из којих ја дрпем своје идоје као из основних закона, онда се могу нонадати, да ће и моји закључци битп тачни и јасни. Ирво начело 7. Природа пази на згодно време. I. Прво начело ириродино: она не аредузима ништа у невреме. Тица, на пример, кад хоће да излеже своје младунце, она то не чини ни у зиму, кад се све мрзне, ни у лето, кад све хоће да изгори, иа ни у јееен, кад животна снага у свих створова опада и кад би скора зима младо покосила; него у пролеће, кад сунце свему даје нову снагу и нов живот. Па и ово она чини поступно. Јер докле је још хладно, тица носи јаја у телу своме, где им хладиоћа не може ништа, и ту их загрева- а кад се отопли, она их снесе у гиездо, и најпосле, кад сасвим настане топло време, млади се излегу и нолако се навикавају на светлост и топлоту. 8. Угледање на ово у вртарству и зидарству. Тако пази и градинар, да све уради у своје време. И он не сади ништа зими, (јер сокови онда стоје и младу садницу не могу хранити), ни лети, (јер